Fijasko samita u Sofiji

Ambiciozno zamišljen samit lidera EU i „zapadnobalkanskih partnera“ pretvorio se u pravi fijasko.

Samit u Sofiji trebalo je da bude „produžetak“ solunskog samita iz 2003. godine, kada je svim državama u regionu obećano članstvo u EU. Kako je od Soluna prošlo 15 godina bez rezultata, bugarski premijer Bojko Borisov je preuzeo na sebe da nečim „značajnim“ obeleži šestomesečno predsedavanje EU. Međutim, umesto da samit dâ nov zamah proširenju EU, on se pretvorio u neobavezujući skup sa ispraznom frazeologijom. U deklaraciji se čak i ne spominje termin „proširenje“ nego samo „evropska perspektiva“, što predstavlja korak unazad u odnosu na Solun 2003. godine, koji je ionako ispao mrtvo slovo na papiru.

Očekivalo se da na samitu dođe i do „velikih“ istorijskih pomaka, odnosno do dogovora oko „pravno obavezujućeg sporazuma“ Srbije sa Kosovom, ali i nešto mnogo „lakše“, kao što je regulisanje spora između Grčke i Makedonije oko imena. Ispostavilo se da ne samo što Srbija ne može da pristane na potpunu kapitulaciju, ni ultra prozapadni, kooperativni i „demokratični“ Zaev nije uspeo da se dogovori sa Grcima, čak i uz veliku podršku zapadnih sila.

Najgore su se provele Makedonija i Albanija. Obe države su očekivale otvaranje pregovora o članstvu u EU (uz postizanje dogovora o imenu Makedonije). Ispostavilo se da od toga nema ništa u doglednoj budućnosti.

Francuski predsednik Makron potrudio se da samit prođe bez imalo iluzija ili diplomatske nedorečenosti, pošto je ponovio stav iz govora pred Evropskim parlamentom – da Unija prvo mora da sprovede unutrašnje reforme pre prijema novih članica.

Samit je dodatno „začinio“ i španski premijer Marijano Rahoj, koji je odbio da se pojavi i poslao diplomatu najnižeg mogućeg nivoa za skup šefova država ili vlada EU – ambasadora u Briselu. Španija je i razvodnila tekst deklaracije koja ne spominje države nego samo „partnere“, sve zbog odbijanja da prihvati samoproglašenu nezavisnost Kosova.

Bilo je upitno i prisustvo predsednika Srbije, posebno zbog tvrdog stava Španije. U tako nezgodnoj situaciji, gde se Španija više zalaže za teritorijalni integritet Srbije od nje same, predsednik Vučić je delovao otužno kada je izjavio da „ne može da zabode nož u leđa prijatelju Bojku“.

A i „prijatelj Bojko“ se našao u nebranom grožđu kada ga je predsednik Evropskog saveta Donald Tusk „ukorio“ na konferenciji za medije, posle izjave da je „Zapadni Balkan“ po društvenom proizvodu manji od Slovačke, a po broju stanovnika manji od Rumunije, kada je naglasio da je ZB po problemima po glavi stanovnika veći od Nemačka i Francuske zajedno. Tusk kao da namerno zaboravlja da je upravo francusko-nemački sukob bio osnova za dva katastrofalna svetska rata, kao i za brojne ratove pre toga. Arogancija Tuska je do kraja ogolila stav Brisela prema „regionu“. Jedan „unelected leader“ sebi daje za pravo da „oladi“ izabranog premijera (doduše najbednije države u Uniji) na samitu gde je domaćin ipak uradio sve šta može (a očigledno ne može baš ništa) da taj skup uspe.

Otužno je bilo posmatrati i medije u Srbiji (a verovatno nije bolje ni drugde u regionu) koji su morali žestoko da se potrude da bi prikazali samit u Sofiji u pozitivnom svetlu. Da se samit pretvorio u gomilu praznih fraza i neispunjenih očekivanja, građani su mogli da saznaju samo na osnovu vesti koje su preneli strani mediji, kao i na osnovu komentara pojedinih stranih analitičara.

Samit u Sofiji trebalo je da posluži kao placebo za ZB pacijente (što je prava reč, a ne partnere) a pitanje je da li bi i tog placeba bilo za ZB da trenutno na Zapadu ne vlada antiruska histerija – pa su se zato zapadni državnici potrudili „da nešto daju“ kako region ne bi potpao pod „strašan“ ruski uticaj.

Tri meseca nakon ambiciozne strategije o proširenju EU, kojom je nagoveštena mogućnost da Srbija i Crna Gora postanu članice do 2025. godine, posle nastupa  Makrona i debakla u Sofiji, svima bi trebalo da bude jasno – da u dogledno vreme (bar 15 godina, a realno 20 i više) od članstva u Uniji neće biti ništa, ne samo za Srbiju nego i za ostale „partnere“ sa nesrećnog „Zapadnog Balkana“.