Gledaćemo u neverici razmere pljačke

Ova je zemlja opljačkana temeljno i sistematično. Kako i koliko, zasad možemo samo da pretpostavimo. Prave razmere pljačke sigurno nikad nećemo saznati, imaćemo različite procene, ali i od onoga što budemo saznali, neće nam biti dobro.

Mnogi neće verovati. Misliće da to izmišljaju „oni žuti“ samo da bi oblatili u tom trenutku već bivšeg predsednika. Tvrdo jezgro njegovih obožavalaca neće svojom nevericom toliko braniti i opravdavati njega, koliko zapravo sebe. Biće teško sebi priznati da ste godinama podržavali one koji su vašu sopstvenu zemlju i vas lično toliko opljačkali, unazadili, upropastili da ni sledeća decenija neće biti dovoljna da se to sanira, a vi ništa do samog kraja niste shvatali.

Čoveku je najteže da prihvati da je ispao toliko slep kod očiju, da ništa nije razumeo, da su ga prevarili i izdali oni kojima je slepo verovao i da za to sve okrivi sebe. Zato i zatvara oči i beži od istine. Toj kategoriji pripada veliki broj Vučićevih pristalica.

A oni koji ipak otvore oči, zavire u (nadajmo se) oslobođene medije, naročito javni servis koji mi svi plaćamo, imaće šta da vide: tri, pet, deset puta preplaćene radove kojima se vlast toliko hvalila, loš kvalitet gradnje i mestimična obrušavanja izgrađenog, valjda ne samo onako tragična kao u Novom Sadu.

Videće prazan budžet, saznaće za milijarde i milijarde evra napravljenih dugova, shvatiće da je mafija ušla u sam centar državnog aparata i pokupila te milijarde, a dugove ostavila nama da vraćamo. Saznaće za umrežene i povezane domaće i međunarodne umetnike koji su glumili biznismene, a koji bi po načinu rada i svim karakteristikama u pravnoj državi morali biti sa one strane zakona i  rešetaka.

Takvo poslovanje i vođenje države mora jednom doći na naplatu. To se već sada samo privremeno odlaže zahvaljujući tokovima crnog, dakle nelegalnog novca koji se ovde sliva ili kroz Srbiju prolazi, kao i zahvaljujući ubrzanom i sad već enormnom zaduživanju bez ikakve kontrole institucija. Kojih institucija, zapitao bi se čovek u čudu i bio bi u pravu.

Ako je u pitanju bilo ko iz vlasti ili sa njima povezan, policija ništa ne vidi, tužilaštvo ništa ne čuje, na sudu protiv njih ne možete naći pravdu, a mediji pod kontrolom klike koja sada drži vlast se prave kao da se ništa oko njih ne događa i da je sad bolje nego ikad.

Monumentalni ringišpil za završnu pljačku Expo 27, sva je prilika, teško će moći i da se pokrene, a naročito da se zavrti. I to je velika sreća, jer bi novi dug od dvadeset ili više milijardi evra za tu akciju za ovu zemlju bio završni udarac, od kog bi se teško oporavila. Naravno, te silne i nezamislive milijarde ne bi ni bile zaista potrošene za radove, nego bi najveći deo završio tamo gde je i do sada gro novca završavao. A gde tačno, to će valjda jednog dana otkrivati timovi finansijskih forenzičara. Sve se sigurno nikad neće otkriti, ali je dovoljno ako budu otkriveni i procesuirani „kapitalci“.

Kako neko može da tvrdi da je glavnina novca na koji plaćamo kamate, a vraćaće buduće genetacije, pokradena? Pa evo, možemo da pretpostavimo samo uzimajući primer one famozne nadstrešnice u Novom Sadu koja se ljudima obrušila na glavu. Kako je svedočio građevinski inženjer Danijel Dašić, glavni podizvođač, firma Starting, angažovala je svog podizvođača, firmu za trgovinu koja je osnovana sa 100 dinara osnivačkog kapitala, imala obrt od oko 2.000 evra godišnje, a onda na ovom poslu odjednom napravila prihod od 1.700.000 evra. Kad se taj posao završio, firma se preorijentisala na proizvodnju – cevčica. Verovatno onih za sok. Takvih podizvođača ima koliko hoćete, jer je u pitanju matrica za izvlačenje novca. Zato se cene radova višestruko podižu, bez ikakve kontrole.

„Ako ovo ne može da pritisne dugme za alarm nadležnim institucijama da istraže o čemu se ovde radi, ja onda ne znam u kakvoj to državi mi živimo“, kaže inženjer Dašić.

Pa eto, upravo u takvoj kakvu su nam napravili ovi presvučeni radikali koji su od države napravili svoju mašinu za pljačkanje novca. Da je ovo incident a ne sistem, odmah bi predstavnici nadležnih institucija izašli na lice mesta, na železničku stanicu u Novom Sadu da izvrše uviđaj, a šut od nadstrešnice niko ne bi smeo da takne dok se uviđaj ne završi.

Umesto toga šut je hitno uklonjen, lice mesta očišćeno, tragovi uništeni i uviđaj učinjen bespredmetnim. Za to vreme sam predsednik države Srbije, koji se hvali da zna i koji mu avion leti iznad glave, izrekao je tešku laž da, eto, samo taj deo nije renoviran. Mogućnost da u tom trenutku nije znao istinu, sasvim je isključena.

Koliko je takvih slučajeva širom Srbije, u bukvalno svakoj oblasti, znaćemo tek posle neke temeljne istrage kad joj dođe vreme. To će saznanje biti jako bolno, ali ipak i otrežnjujuće. Ne možemo se bez katarze iz ovog bunila povratiti.