Hiljadu zašto, jedno zato

Kako potpredsednik srpske vlade Aleksandar Vulin ne vidi problem u tome da se vozika okolo u autu vrednom više od pola miliona evra, pitanje je koje bi imalo smisla jedino kada bi Vulin imao savest i svest gde živi. Ali nema, tako da onda ništa.

Dok nam njegov šef Aleksandar Vučić propoveda bajke o skromnosti i svojoj „škodi“ iz 2010, koja nije čak ni njegova nego bratova, njegov imenjak Vulin nema problem da u siromašnoj zemlji kao što je Srbija sedne u „brabus G klase“ i malo iz te perspektive ošacuje okruženje. Prošli su odavno dani kada je dugokosi Vulin u skromnoj kožnoj jakni, u jednom bizarnom skeču koji možete pogledati na Jutjubu, šetao Beogradom sa čovekom koji je glumio Karla Marksa i sa njim polemisao o levičarskim idejama. Sa velikim je nadahnućem tada Vulin govorio o radničkoj klasi, njenoj vrednosti i zaslugama i još mnogim temama, ali ta vremena mladalačke zanesenosti idealima na svu sreću su daleko iza njega.

U međuvremenu, bivši levičar Vulin uselio se u skupi stan koji mu je kupila tetka iz Kanade, otkrio je džakuzi, a sada je najzad dočekao i da se provoza vozilom za koje bi jedan pripadnik pomenute radničke klase koja radi za minimalac morao da radi cirka 109 godina da bi mogao da ga kupi, bez da u međuvremenu potroši ijedan dinar. Dobro, da ne grešimo dušu, nije ni Vulin kupio „brabus“, on samo koristi beneficije koje ima i vozi se u državnoj imovini, samo nije jasno, ako čovek već toliko voli, što se ta kanadska tetka nije malo otvorila i za jedno „brabušče“, lakše bi sve ovo bilo.

A mislili su i Vulin i država da je sasvim dovoljno da kažu „Pa to je državna imovina, šta je sporno?“, kao da je to nešto sasvim normalno i kao da ležimo ne na litijumu, već na živim parama, pa možemo malo eto i da se bahatimo, mada se i državnici mnogih mnogo bogatijih država, koje zaista leže ili na nafti ili parama, ne bahate ovako kao što to radi ova naša balkanska mentalna sirotinja. I nemoguće je ne zapitati se koji je to poriv, čak i da kola jesu državna, da se momentalno uvališ u nešto tako neumesno skupo, dok vlada čiji si deo građanima propoveda kako treba da jedu parizer od 300 dinara i jaja od 11 dinara po komadu?

Znamo, naravno, da se u politiku retko gde ulazi iz ideala i želje za promenom društva nabolje, a u Srbiji se takvi smatraju budalama koje nisu baš najbolje skapirale situaciju. Znamo da se u politiku ulazi da bi obezbedio sebe i svoje bližnje za ceo život, pa i više od toga, te da čak i oni najsitniji šrafovi iz budžetske sise srču abnormalne količine majčinog mleka politike, poznatijeg kao novac. Pitajte bivšeg predsednika beogradske opštine Palilula Aleksandra Jovičića ako ne verujete. Sve to znamo, ali opet ne možeš onako ljudski da se ne zapitaš, koji je to tačno momenat kada se potpuno razdvojiš od realnosti, kada ti moć, novac i beneficije toliko udare u glavu da više ne znaš gde udaraš?

Koji je to tačno momenat kada u svoj svojoj odrođenosti od realnog života i običnog naroda dođeš do „brabusa“, podruma ispunjenog luksuznim vinima, do farmerica od 1.800 evra ili do kuće veće od Skupštine za koju si iz druge države uvezao stablo masline koje takođe mora da ima svoju kuću, da ne promrzne?

Običan čovek u ovoj zemlji od jednog ministra sluša naučnofantastične priče kako može da živi na dva jajeta ceo dan, dok njegov kolega iz državnog „fundusa“ vadi jedno od najskupljih vozila na svetu i vozi se kroz tu jadnu zombiranu svetinu, koja ni ta jaja od 11 dinara po komadu ne može da nađe jer je interesovanje preveliko, toliko dobro živimo u zlatnom dobu. Za to vreme, oni iza zatamnjenih stakala skupocenih blindiranih automobila ne moraju ni da jedu. Kada si toliko opijen moći, ne treba ti ništa drugo, pogotovo ne nešto tako trivijalno i banalno kao što je hrana. Osim ako nije baš, baš, skupa. Onda može, ali ne zato što moraju, već zato što im se može.