Hleba i olimpijskih igara

Ima tome neki dan kako su završene ovogodišnje Zimske olimpijske igre u gde god da ima snega u Italiji, plus u Milanu. Čisto informacije i podsećanja radi, na Igrama su se pojavili i naši takmičari, te postigli rezultate koji odgovaraju činjenici da na svetu nema tih sportista koji imaju novca za pripreme na Kopaoniku, Staroj planini, Zlatiboru… Gde god, dakle, kada padne sneg, on ne iznenadi putare. Kao ni rodno ravnopravne nosioce skupih jakni, bundi i tašnica na dnu blejačko-skijaških staza.

A opet, čak i da se u otadžbini nekako moglo pripremati za Olimpijadu, ta manifestacija nema adekvatnih disciplina za predstavnike Srbije. Skokovi, recimo. Oni se izvode sa tamošnjih planinskih skakaonica, a ne sa solitera, koji niču po ovdašnjim Beogradima na snegu. Pa da te vidimo, Domenče Prevče, kako ti se kolenca tresu na vrhu planinskog oblakodera, dok pokušavaš da osvojiš zlato na Investitorskim Igrama, koje se održavaju pod sloganom „Euro (Z)daj“. Lako je skakati pod uglom manjim od devedeset stepeni i sa skijama na nogama, fante.

Naši takmičari na ZOI nisu bili valjano spremni ni za svečani defile. Naime, u neko poslednje vreme i u domaćim uslovima, kada ljudi pešače iza zastave svoje zemlje, oni to čine sa pištaljkama u ustima i sa transparentima u rukama. To olimpijska pravila nisu dozvolila i naši predstavnici su nastupili, ne pokazujući svoj pun potencijal. Sem toga, domaći običaj je da se na kraju šetnje organizuje ili kordon gostoljubive policije sa štitovima i pendrecima ili makar grupa ukapuljačenih nosilaca tetovaža i štangli za prebijanje. Toga na svečanom defileu u Italiji nije bilo, te je nastup naše delegacije zbog manje primene sile bio i manje silan. Tako je, kako je: niti na svečanom otvaranju ima ćoška, niti ima nekog da iza njega čeka.

Uzgred, gledano iz ovdašnje perspektive, i sama dodela olimpijskih medalja je potpuno besmislena. Ako eventualno izuzmemo onog francuskog sudiju u klizanju, kome valjda ni samom nije jasno kako je pomogao da francuski par osvoji zlato, niko drugi nije odličja delio zbog „zemljačke“, partijske ili ideološke bliskosti, tutnute kinte, ličnih rodbinskih veza, u inat onima koji će da se bune ili na bilo koji drugi način svojstven ovdašnjem nagrađivanju najizuzetnijih u novijoj istoriji. Očigledno nazadnom i neosavremenjenom olimpijskom duhu je, sem svega ovoga, nepoznata i tradicija proglašavanja „propalima“ onih olimpijaca koji su prestali da se slažu sa Rukovodstvom, a utoliko bolje i ako nisu (ponovo) osvojili zlatnu medalju. Na šta to liči, gledano iz perspektive sportskih gromada što leškare ispred malih ekrana. Ili onih koji sede u tim ekranima, svejedno.

A da su samo malo mogle da se modifikuju discipline, ispred pobedničkog postolja, mogla je da se zavijori i naša zastava. Bob, na primer. Gde jedan (ili trojica, još bolje), samo tu sedi i ne radi ništa, jer je mesto dobio preko vladajuće stranke, na stalni radni odnos. Onaj ko gura, on je na ugovoru, dužan je da radi posao i za ovog (ove) pozadi, a mora da posećuje mitinge podrške MOK-u. I ne sme da se buni jer, u slučaju otkaza, u drugim bobovima nema mesta za njega. U ovako modifikovanoj disciplini, zlato uzimamo garant, sigurno takvih takmičenja ima još. Ono kad gađaju iz puške, mogu umesto toga da bacaju bombe na makete kafića, šta ja znam. I preskočićemo BIAtlon, s obzirom na to da on postoji na letnjim igrama, ne na zimskim.

Pa čak i neke nove discipline da se kreiraju, što da ne i to. Monologotlon bi bilo takmičenje u kome samo jedna osoba može da nastupi i da potom proziva druge za slabe rezultate. Umesto onog Karlinga mogao bi da se uvede Darling, a što bi bilo takmičenje u kome kadrovi od intelektualno tvrđeg materijala doklizavaju na položaj, dok se metlama i četkama Odozgo brišu tragovi njihovog delovanja i učinka. Čak bi i takmičenje za najboljeg među skijaškim spasiocima moglo imati smisla, jer ovde Spasilac bira decenijama, unutar uskog kruga večitih izbirljivih sudija politički senzitivne orijentacije. I uopšte, nije u redu da se negde tamo gde ima i hleba i igara ne stvore bolji uslovi za takmičenje predstavnicima teritorije gde nema skupljeg hleba a tako jeftinih igara. Norveška nam ne bi bila ravna. A o Brazilu i da ne govorimo.

Jer jeste važno učestvovati, ali u više odgovarajućim uslovima.