Hteo je da odsvira kraj. Nije uspeo

U subotu 15. marta u Beogradu je održan najveći protest koji je Srbija ikada videla.

Stotine hiljada ljudi, možda čak i blizu milion, ispunile su u gustoj masi sve centralne gradske ulice i trgove. Od Trga republike do Slavije; od Makedonske do Bulevara Kralja Aleksandra – Pravnog fakulteta, Vuka i dalje ko zna dokle. Sve okolne ulice svi usputni trgovi, sve je bilo ispunjeno beskonačnim ljudskim tepihom studenata, srednjoškolaca, penzionera, Beograđana, Nišlija, Novosađana, Kragujevčana, Novopazaraca i svih drugih građana ove zemlje, pristiglih u glavni grad uprkos svim naporima vlasti da ih u tome spreči: zaustavljanjem vozova, parkiranjem autobusa, iznenadnim radovima na autoputu, ukidanjem gradskog prevoza u Beogradu.

Svi su stigli, u tolikom broju da za mnoge jednostavno nije bilo mesta. Hiljade i hiljade ljudi ostale su blokirane na Novom Beogradu, čekajući satima na svoj red da u grupama od po 100 ljudi pređu Brankov most, koji bi se u suprotnom srušio pod tolikom masom ljudi.

Protest koji je prvobitno trebalo da bude ispred Narodne skupštine, pa pomeren na Slaviju na kraju nije bio ni na jednom od ta dva mesta – bio je svugde. I kod Skupštine, i na Slaviji i na svim ulicama između Skupštine i Slavije. I na Trgu Nikole Pašića i na Terazijama, kod Česme, na Trgu republike, u Knez Mihajlovoj, u Brankovoj i Prizrenskoj, Zelenom Vencu, Obilićevom trgu, Kosovskoj, Vlajkovićevoj i naravno u Takovskoj, pa u Kneginje Zorke i do Autokomande, dole Nemanjinom, u Resavskoj i Kneza Miloša…

Jedino u Pionirskom parku, u narodu prozvanom „Ćacilendu“, opasanom žandarmima, ograđenom barikadama, opkoljenom traktorima, protesta nije bilo. Tamo su stajali studenti sa čekićima u rukama, sa kamenjem u torbama, sa dosijeom u policiji i funkcijom u opštini. Od buke pravilno otpevane srpske himne nisu mogli da uče.

Zato su juče uzeli svoje stvari, ostavili svoje đubre i otišli kući.

Doček u selima bio je veličanstven u svojoj skromnosti: Komšije, oni koji ih najbolje znaju, pozdravili su ih onim što imaju – uglavnom jajima i ponekim muralom, ukrasom za kućnu kapiju: „Dao traktor na narod“.

Sam protest, jedan vidokrug kulturnih mirnih ljudi, predvođenih najboljim što Srbija ima, decom koja će jednog dana – ovog dana, naše društvo pomeriti napred, tamo gde mi ostali nismo umeli pre njih, završen je besramno i bezdušno kako niko nije mogao da očekuje, ma i da je mislio da može da očekuje sve.

Predsednik je, konačno, i obećao da će odsvirati kraj. Ali da li bi iko pomislio da će taj kraj doći eksplozijom zlokobnog, zastrašujućeg i nepoznatog zvuka, ispaljenog iz nekog dijaboličnog oružja u trenutku kad je pola miliona ljudi u tišini odavalo počast ubijenima u padu rekonstruisane betonske nadstrešnice u Novom Sadu? Da li bi iko pomislio da će neko biti spreman i biti nameren da izazove stampedo, da gleda kako ljudi gaze jedni druge, kako beže u strahu od nepoznate sile koja ih tera da padaju i skaču preko tela onih koji su se sapleli pre njih?

„Ko ste vi?“, zapitali su studenti.

„Ko ste vi?“, pitamo i mi. Odgovor koji naslućujemo jeziviji je od huka bilo kog zvučnog topa.