Hvala dečaci!

Ne znam šta da kažem. Možda da počnem „disclaimer”- ovaj tekst nije o košarci. Da li je košarka u finalu bila dobra ili antikošarka promašenih zicera, ja to ne znam. Meni je, eto, bila zabavna za gledanje. Ovaj je tekst o nama.

 E prvo smo kukali što niko neće da igra za naš nacionalni tim. Kako su to tačno Lazić, Jokić ili Bogdanović „niko”, samo mi znamo. Kao društvo, ponašali smo se kao razmaženo derište koje više i ne zna šta hoće, ali histeriše. Meni je tu jako zabavno da jedno društvo koje sebi ne ume da obezbedi više od 300 evra plate ili da se organizuje tako da njime ne vladaju polupismene lopine, odjednom ima tako stroge kriterijume ko ga je dostojan, a ko nije. Prezabavno. Kad bi se tako proaktivno bavili vlastodržavljem, gde bi nam bio kraj.

 Ti momci koje smo mi, sve Bil Gejts do Stiva Džobsa i Vorena Bafeta, podsmešljivo otpisivali kao B ili C timove, pritom, rade za svetski najbolje „firme” u svojoj „branši”, dokazano su uspešni u Srbiji i van nje. E mi smo ih pljuckali iz pozicije društva u kojem je karijerni domet učlaniti se u Partiju da bi bio referent u JKP Groblja Obrenovac. Apsolutno neverovatno. Na stranu što je baš svaki od tih momaka koji su pristali da obuku dres ove države učinio veliki gest poštovanja prema ovom društvu, koje opet nije u stanju ni da se organizuje toliko da im ukloni kriminalce i šanere iz sporta kojim se bave.

 A sa druge strane i tipično za nas – kukamo i kopnimo za onim što nemamo, a boli nas uvce za ono što imamo i što nam propada tu na naše oči. No, OK. Tako je, kako je. Da se menjamo ne želimo.  Tek, poslali smo momke u Istanbul u atmosferi „šalji ludog u vojsku, sedi kući pa plači”, više u osećanju nekakve bruke nego bilo čega drugog.

 E onda se kukanje sa ko hoće i neće u tim, prebacilo na kukanje kako „ovaj“ i „takav“ tim neće daleko stići. OK. Ajde neka bude da je i to folklor. U zemlji košarke glupo je nemati mišljenje o košarci. Imajmo svi mišljenje!  Ali onda se ispostavlja da „taj“ i „takav“ tim hoće i može daleko. I to baš daleko. Do finala.  Pa je nacionalni patos i lelek, bruku i suze, zamenila nacionalna euforija.  Sa antidepresiva i vinjaka prešli smo direktno na ekstazi. Dobro. I to nam je folklor. Prvo smo svi za Slobu, pa svi za Koštunicu, pa svi za Tadića… Kapirate već…

 Euforija je prerasla, neverovatnom brzinom, u očekivanje da se u finalu pobedi. Isti mi koji smo ih poslali u Stambol upljuvane, sada se odjednom pojavljujemo puni zahteva i očekivanja. Kao „otac“ koji ostavi dete, pa se posle godina i godina pojavi, deus ex machina, očekujući da dete krene ispunjavati njegove zamisli o životu.  A dete lepo, uspešno, radno, marljivo… A otac nasilnik i pijandura. Kapirate i to.

 I onda antiklimaks. Finale se nije osvojilo. Dečaci su „samo“ drugi. U celoj Evropi. Ali to je nebitno. Drugi bez obzira na to što im mi kao velestručnjaci nismo verovali ni da će proći grupu. E tu je krenulo opet tipično pljuckanje i nipodaštavanje svega postojećeg. To što su momci bili razočarani nakon poraza, to razumem – uložili su krv, znoj, trud, energiju, vreme. Jović je ostavljao utisak da bi igrao na jednoj nozi da je trebalo. Bogdanović je, lutkica, plakao iako je u top pet igrača Evrope. Ej! Mi ne plačemo ni kad smo najgori jer znamo da nije do nas nego do Zavere.

 Ali što je društvo bilo razočarano? Pa mi smo uložili samo kuknjavu i pljuvačinu. Čak ih nismo ni sponzorisali. U zemlji košarke, sponzor nacionalnog tima je strana firma (ironije li, slovenačka). Ali eto, mi smo bili nezadovoljni dečacima. OK.  Nešto kao JKP Groblja Obrenovac pljucka na Google, jer Google ima prihod od samo 14 milijardi dolara. A moglo bi i JKP Groblja Obrenovac isto tako da ima profit samo eto da nije zle sudbine. Presmešno.

 I onda šlag na tortu našeg neukusa i prezira. Prebrojavanje krvnih zrnaca košarkaša slovenačke reprezentacije i Slovenije. U prajmtajmu. Na javnom servisu. Da slučajno ne ispadne da je pobeda posledica nečijeg rada, truda i zalaganja, ne daj bože, bolje igre. Gde je zavera ovog puta? U tome što su trener i dva igrača Srbi, a treći je pola Srbin, a četvrti ima ujku u Požegi… A ima i Bosanac, i ima neki crnac. A i kakvo je to prezime Prepelič?  

 Uglavnom, Slovenijo, ništa ti se to zlato ne važi. Soriška! Da su Dragić i Dončić Srbi čuli smo tako trista hiljada puta u toku prenosa sa RTS.  Nije znala Slovenija da mora da odabere samo ljubljanski, eventualno mariborski, krug dvojke, samo šesto koleno pravih Ljubljančana i Murskosobotaša ako želi da joj RTS i njeni komentatori priznaju pobedu.  Ovako… Pljuckamo ti na pobedu Slovenijo!  Kao što smo pljuckali na ove naše što su hteli da idu, pa na one što nisu hteli da idu, pa kao što smo pljuckali na njihove šanse… Pljucko-fest.

 Ali ajde. Nismo imali poštovanja ni za rad naših momaka, zašto bi sad odjednom poštovali tuđ rad i tuđu pobedu? Zašto bi priznali Slovencima da su pobedili jer su igrali bolje, kad možemo da tvrdimo da su pobedili jer je Dragić Srbin. Pljucnimo i na tog Dragića – ne igraš ti Dragiću lepo jer treniraš i vežbaš kao lud, nego jer si „i po ocu i po majci čist Srbin“. Da sediš i opijaš se opet bi super igrao. Ta naša potreba da sve, a naročito bolje od sebe uvučemo u splačinu našeg javnog diskursa videla se i nešto docnije na pres konferenciji kada su se toaletoidi trudili da uvuku gospodina Đorđevića u neki izmaštani narativ „ignorisanja premijerke“. Ne može da budete drugi u Evropi, ne može srebro, mora blato i splačine! Odma’ po sletanju.

 I tako. Od odlaska do povratka, pričalo se sve i o svemu, samo ne o onom najbitnijem –  o kajanju. Ne o izvinjenju, jer dečacima to svakako ne treba. Oni su najbolji ne zbog nas, nego uprkos nama. Već baš o našem kajanju. Zbog sumnje, zbog otpisivanja kao B ili C timova, zbog toga što smo mislili da neće oni niđe. Zbog pljuckanja da će „obrukati dres“.  Zbog splačinarenja nad njihovim uspehom.

 A od početka su bili suštinski bolji od velike većine nas i omogućili nam luksuz da nas sve u Srbiji svet makar tih par dana turnira poistovećuje sa njima – posvećenima, radnima, marljivima, vrednima, predanima, timskim igračima… Osvojili su srebro. Dok i mi ne osvojimo srebro u bilo čemu, a da nam Partija ne namesti – taj je uspeh za nas svemirski.

 U svakom slučaju, hvala dečaci.