Igrokazi sa Anom Brnabić

Nije popularno reći, pošto je opozicioni mejnstrim sasvim drugačiji, ali evo – neće Ana Brnabić na mestu premijera biti isto što je bio  Mirko Cvetković. I to iz jednog glavnog razloga: Mirko Cvetković je, šta god ko mislio i govorio, stvarno bio tehnokrata. On je znao taj tehnokratski posao koji je neophodno poznavati i upražnjavati kad ste na mestu predsednika vlade jedne države.

Oni koji smatraju da je mesto premijera samo politička funkcija i da ona ne podrazumeva ozbiljno ekonomsko znanje i iskustvo, u velikoj je zabludi. Kako čovek može da bude na čelu vrhovne izvršne vlasti zemlje ako ne zna šta su investicije, kako se sa investitorima pregovara, šta je trgovina, šta je zaduživanje, šta su javni radovi a šta javni dugovi, šta su kamate i koje su visoke a koje su povoljne. Aleksandra Vučića na stranu, on je posebna priča. Ali Mirko Cvetković je sve to veoma dobro znao. Pa je ponešto Borisu Tadiću bar mogao da sugeriše.

A zašto onda to što je znao nije uvek i sprovodio? Zbog ovog drugog dela koji nije imao, a to je politička moć. Zato je, recimo, uzimao skupe kredite. Zato je podlegao političkom pritisku klana Krkobabić i pristao na povećanje penzija kad za to nije bilo realnog osnova. Ali tad je otac Krkobabić pretio da će oboriti Vladu. Dok je sada sin Krkobabić miran kao bubica. Ne da nije tražio povećanje, već se bez reči složio sa smanjenjem tih istih penzija. Dakle, čista politika.

U čemu je ovde paralela sa Anom Brnabić? U tome da ona ipak, za razliku od Mirka Cvetkovića, nema ni potrebno znanje, a ni iskustvo u nabrojanim ekonomskim stvarima. Mada je mediji uveliko krste kao „tehnokratu“, njene kompetencije u tom pogledu su više nego skromne. Političko iskustvo joj je još skromnije, ako izuzmemo način na koji je usred afere vetroparkova uspela da se od svojih poslodavaca, aktera afere, prebaci pravo u Vučićev kabinet.

O motivima Ane Brnabić da prihvati ovu funkciju nema neke svrhe raspravljati. Svako ima svoje motive. Ako ništa drugo, dobro izgleda u CV-u kad ste makar u prolazu bili ministar (setimo se Lazara Krstića), a posebno vaša cena na tržištu ima tendenciju da poraste kada ste bili predsednik vlade. To, naravno, pod uslovom da sve prođe kako treba, bez ozbiljnijih problema tokom mandata. Ali ovo sve je bitno samo sa stanovišta buduće premijerke. Sa stanovišta opšteg državnog interesa, nije.

Šta je bitno sa stanovišta opšteg državnog interesa? Pre svega činjenica da ni sama Ana Brnabić ne pokušava da se pretvara da će o nečemu bitnom u Vladi da odlučuje. Ton kojim nastupa, način na koji nastupa i ono što govori potvrđuje njenu prvu izjavu – da će Aleksandar Vučić, sada sa mesta predsednika države, da bude njen „mentor“. Mentori su potrebni, recimo, studentima kad rade diplomski, početnicima u biznisu dok nešto ne nauče, ali se ne očekuje da je osobi koja se prihvatila da bude predsednik vlade neke države, potreban mentor. U našem slučaju, ni to izgleda nije dovoljno, već joj je potreban i – nadzornik. A to će pod firmom šefa kabineta, prema sadašnjim najavama, biti glavom i bradom Siniša Mali. Dakle, uprkos svim aferama koje su se samo nizale, čovek od najvećeg poverenja, takoreći član Familije. Nije on tu da premijerki pomaže, već da osigura da ništa neplanirano ne promakne i da se ona ne zanese u nekom trenutku pa pomisli da će o nečemu stvarno da odlučuje.

Ana Brnabić će, dakle, da bude samo neka vrsta maskote, koja doduše izaziva blago ali nebitno gunđanje u konzervativnom i homofobičnom biračkom telu SNS-a, ali zato odlično izgleda pred „našim evropskim prijateljima“ kako Vučić voli da zove zemlje Evropske unije. Ni naši evropski prijatelji uopšte nemaju dilemu da se sva vlast u Srbiji nalazi kod jednog čoveka. I sa tom činjenicom očigledno nemaju nikakav problem. Dokle god im se isporučuje ono što oni očekuju, ni najmanje im ne smeta što se to sve debelo kosi sa vrednosnim sistemom na kome njihov uređeni svet počiva.

Teško da ima mesta i razloga da se zbog toga ljutimo na Evropu. O našim se životima i našoj državi ovde radi, a otpor rušenju i bukvalno sahranjivanju svih institucija teško da može biti slabiji. Time se uopšte ne bavimo, već pristajemo da učestvujemo u igrokazu na temu – ima li Ana Brnabić podršku SNS-a i Palme ili nema. Da nije ona, bio bi neko drugi. Naš glavni problem je sveopšti cirkus koji se nameće da bi se lakše uspostavilo svevlašće jednog čoveka, a sa druge strane nema dovoljne kritične mase razumnih ljudi koji bi se usprotivili i rekli da to tako ne može. Zato i može.