Imamo li mi lidere, i zašto ih nemamo?

Šta je to uopšte lider i da li Srbija ima lidere starije i srednje generacije? Ovo je pitanje postavljeno na konferenciji omladine AIESEC-a, na panelu sa temom „Novi lideri – budi lider kakav je svetu potreban“. Šta odgovoriti mladim, ambicioznim i pametnim ljudima koji, po prirodi stvari i svoje mladosti, još nisu izgubili iluzije? Da li im reći surovu istinu iz ugla nekoga ko dugo pamti i svačega se nagledao, ili biti fini i izgovoriti rečenice koje se na ovakvim događajima od moderatora očekuju?

Potpisnica ovih redova, kojoj preterana finoća nikad nije bila jača strana, odlučila se za prvu opciju. Istina je surova i neprijatna: Srbija skoro pa i da nema lidere starije i srednje generacije koji bi se uklopili u tu definiciju. Koji bi se pobunili, digli glas protiv „anomalija u društvu“ i ličnim primerom podstakli i druge da iskoriste svoje građansko pravo i postanu takozvani „korektiv vlasti“. Odnosno, da se ne povijaju pod pritiskom bilo koje vlasti onda kada je očigledno da taj pritisak nije zakonit ili bar nije etičan. Od netransparentnih ugovora, preko kupovine diploma, pa sve do čuvenog rušenja Savamale i svega što se u vezi sa tim izdogađalo, a čime je zaista pređena crvena linija koja odvaja pravnu državu od njene suspenzije.

Zato što nemamo autonomnih pravih lidera u društvu, imamo ovakvo neprijatno ćutanje od mnogih od kojih bismo s pravom očekivali da svoj glas podignu i pokušaju da spreče abnormalne stvari koje nam se gotovo na dnevnoj bazi događaju. Toliko da to više i nisu incidenti, nego je svakog jutra pitanje šta će danas novo da nas „iznenadi“. Pravni sistem se rastače, kao i institucije, a nema dovoljno glasnih i javnih otpora tome od stručnih ljudi koje bismo mogli nazvati liderima u svojim oblastima. A osnovna odlika lidera je da ima dovoljno pronicljivosti da shvati aktuelne događaje i vizije da predvidi buduće, ličnog integriteta da kaže šta misli, kredibiliteta da ga ljudi saslušaju i nekompromitovanosti da mu razni udari protivnika ne mogu ništa.

I na kraju, najvažnije pitanje – da li pravi lider ide za svojom neposrednom korišću, ili gleda strateški, ne samo trenutnu dobrobit svoje kompanije ili svoje karijere, nego i dugoročnu korist cele zajednice? Pravi lider radi ovo drugo. To se zove održivi razvoj i o tome je takođe raspravljala omladina AIESEC-a.

Imamo li mi, dakle, ljude koji odgovaraju opisu lidera i zašto ih nemamo? Razlozi za to su brojni, ali se mogu sažeti u nekoliko glavnih. Prvo, od Drugog svetskog rata do danas ovde je negovan isključivo duh kolektivizma, a nikako individualizma i kad god se neko usudio da iskoči i da štrči, po kratkom postupku je otfikaren deo koji štrči, da se poravna sa ostalima; drugo, u poslednjih par decenija oni koji su pretendovali da se izdignu kao lideri, imali su na umu pre svega sopstvenu korist i gledali da iskoriste svojih pet minuta, da ih, ako je ikako moguće, produže na deset i zato su sada vrlo „ranjivi“ i lako ih je ućutkati. Drugi su, pak, svoje liderstvo proveli manje ili više udobno, završili su sve glavne poslove u životu i sada nemaju ni volje ni energije da izlaze iz „zone komfora“ i stvaraju sebi nepotrebne neprijatnosti. I treće, neki od njih nisu skloni zameranju sa bilo kim od koga imaju neposredne ili posredne koristi, pogotovu ako procenjuju da mogu imati i štete, pa računaju da im je pametnije da ćute.

Šta je rezultat toga? Vidljiv je svuda oko nas. Postali smo društvo u kome je moguće na svakom koraku kršiti zakone, uvoditi samovolju, promovisati bahato neznanje kao poželjan princip, podsticati udvorištvo kao dobitnu kombinaciju za put do uspeha i po kratkom postupku proglašavati neprijateljima države i naroda sve koji pokušaju da kažu da je upravo ovo ponašanje protivno interesima države i naroda.