Internet ratnici

Demokratija se u Srbiji još nije zapatila, a kad će – ne znamo. I ne pričam o društveno-političkom uređenju. To se još i može dovesti na koliko-toliko pristojan nivo uvođenjem standarda i zakona i njihovom doslednom primenom. Mislim na demokratiju u glavama, ali ne čak ni u smislu poštovanja i uvažavanja tuđeg mišljenja, već na nešto mnogo elementarnije – da ne želiš da nekome ko misli drugačije, a pritom to mišljenje nikoga ne ugrožava, ukineš pravo na iskazivanje mišljenja, pa i pravo na postojanje. 

Upravo to smo imali prilike da vidimo u protekla dva meseca na slučaju deportacije srpskog tenisera Novaka Đokovića iz Australije. Tokom celog ovog slučaja, od samog početka do kraja koji se tek sada donekle nazire, u ogromnom delu srpske javnosti vladala je prava psihoza čiji je stožer teza da se zli Zapad ostrvio na Novaka zato što je Srbin, zato što je slobodouman i zato što ne želi da se povinuje pravilima. Ovde nisu tema ni brljotine australijske administracije i vlade, kao ni brljotine Novaka Đokovića i kompletnog njegovog tima. Tema su baš ti obični mali i neretko psihotični internet ratnici, koji su ustali u bezrezervnu odbranu još uvek najboljeg tenisera sveta, bez ikakvog kritičkog otklona i racionalnog rezonovanja, spremni i da odrubljuju glave ako treba.

Ukoliko ste samo pokušali tih dana da „terate kontru“ i potegnete pitanje Đokovićeve odgovornosti u celom tom zamešateljstvu, sve su prilike da ste, u boljem slučaju, bili žestoko izvređani, a u onom gorem, inboksi na društvenim mrežama bili su vam zatrpani psovkama i pretnjama najrazličitijih vrsta. Poslednja je kroz ovaj neprijatni i bolni špalir prošla Brankica Raković, urednica banjalučkog magazina Lola, koja se polovinom februara drznula da napiše par kritičkih tvitova na račun Novaka Đokovića. Odijum koji je doživela na društvenim mrežama okončan je tako što je najpre obrisala pomenute tvitove, a potom i svoj tviter-nalog. Pritisak primitivizma je jednostavno bio prevelik. Umesto da se ova situacija završi krivičnim prijavama i privođenjem pravdi onih koji su jednoj ženi pretili zbog Novaka Đokovića (?!), desilo se to da je ona bila ta koja je morala da ustukne. 

Sama ideja da nekome pretiš ugrožavanjem fizičkog integriteta, samo zato što ti se ne sviđa šta i kako misli o nekoj temi, pritom opet ponavljam, ne ugrožavajući ničija prava – poražavajuća je. Možemo da se ne slažemo. Možemo da upadnemo u vatru prilikom polemike, možemo da razmenimo i neke teške reči, ali sve dok su argumenti okosnica priče, na dobrom smo terenu. Onog trenutka kada, poput razularene srednjovekovne horde, dohvatimo vile i baklje i krenemo u progon, šikaniranje i zlostavljanje nekoga ko drugačije misli, samo zato što drugačije misli, imamo problem. I ponoviću opet, govorimo o drugačijem mišljenju koje ne ugrožava ničija prava i integritet. 

Onog momenta kada na takvo mišljenje odgovoriš najprizemnijim vređanjem ili ličnim pretnjama po nečiji život i telesni integritet, izašao si ne samo iz okvira normalnog, već i iz okvira legalnog. Važno je da shvatimo da su i tuđi stavovi jednako legitimni kao i naši, sve dok direktno ili indirektno ne ugrožavaju nekoga ili ne propagiraju mržnju po osnovama koje su definisane zakonima ove zemlje. I drugo, koliko god nas nečiji stavovi i mišljenje iritirali, nemamo apsolutno nikakvo pravo da nekome pretimo da ćemo da ga prebijemo, silujemo, ubijemo ili šta već sve kreativno pada na um ratnicima za tastaturama ovih dana. To je ilegalna rabota, opet definisana zakonima ove zemlje. Ovakve stvari već predugo traju u javnoj sferi i moraju da prestanu. I ma koliko izgledalo da smo previše zaglibili, nismo. Nikad nije prekasno postati normalan i pristojan.