Intervencija, korupcija, stagnacija

Državna intervencija. U Srbiji se i dalje veruje da je birokratsko znanje o tome gde treba ulagati javni novac superiornije od znanja tržišnih aktera. Do sada se to uverenje izražavalo kroz rad Fonda za razvoj i SIEPA, koji su imali na raspolaganju ogromna javna sredstva i mandat da izaberu tržišne aktere koje će podsticati na proizvodnju. Vlada se takođe često direktno mešala u privrednu aktivnost, prodajući zemlju, birajući uprave velikih preduzeća (Železara), ili praveći poslovne planove sa odabranim kompanijama, zaobilazeći postojeće procedure (NIS, FIAT, Air Serbia, Beograd na vodi).

Novi zakon sada daje pravnu podlogu za nastavak ovakve prakse. Njim se umesto SIEPA (Fond za razvoj ostaje za svaki slučaj?), predviđa nastanak tri potpuno nove institucije – Saveta za ekonomski razvoj, Razvojne agencija Srbije i kancelarija za investicije na lokalnom nivou. Savet i Razvojna agencija treba da zamene SIEPA-u. Ova dva tela će se, pored analize tržišta i administrativnih poslova, baviti subvencionisanjem privrede. Za podsticanje privrednog rasta predviđeni su poreski, carinski, socijalni podsticaji, kao i oblici dodele državne pomoći. Pojedini investitori (ulagači) mogu da računaju na oslobođenje od poreskog i carinskog tereta, socijalnih davanja na ime zaposlenog, kao i na direktnu državnu pomoć.

Ovo je, manje-više, ekonomska politika koja se vodila u Srbiji od 2008. godine, kada je Vlada Srbije ekspanzivnom fiskalnom politikom odlučila da ublaži finansijsku krizu. Sada se centar odlučivanja premešta u novi institucionalni okvir u kome će Savet za ekonomski razvoj određivati kriterijume za dodelu pomoći i ocenjivati ko može da dobije povlastice i pomoć. 

Netržišna alokacija resursa, koja će jačati uvođenjem ovih institucija, vodi do gušenja konkurencije, što je u suprotnosti sa osnovnim ciljem zakona – garantovanjem jednakog položaja na tržištu svim ulagačima. Zakon omogućava da deo investitora dobije privilegije u poslovanju, dok se ostalima te privilegije uskraćuju. Zvuči (u najmanju ruku) nekoherentno sa jedne strane postavljati za cilj jednakost svih investitora, a sa druge strane privilegovati samo neke. Tim pre što je jednakost svih privrednih subjekata moguća. Ako, recimo, smatrate da su visoki porezi prepreka lakom poslovanju, jednak tretman bi podrazumevao sniženje poreza za sve ulagače; nejednak bi podrazumevao sniženje samo za neke. Zakon legalizuje ovo drugo.