Istina je mrtva i ne, nije nam žao

Pandemija korona virusa i invazija Rusije na Ukrajinu ogolile su do kraja jednu izuzetno poražavajuću stvar. Činjenice su odavno izgubile bitku protiv dezinformacija i laži.

Tokom pandemije suočavali smo se sa preispitivanjem i sumnjom ne samo tamo gde je možda i bilo osnova za sumnju, već i sa problematizovanjem i relativizacijom bazičnih naučnih postulata koji su empirijski nepobitno dokazani, na primer da li virusi postoje. 

Ljudi koji su se u nevinim prepandemijskim danima iz petnih žila upirali da dokažu kako je Zemlja ravna ploča, kako Mesec ne postoji i kako na Severnom polu postoji zid koji je nemoguće preskočiti, preko noći su se preobrazili u ljude koji znaju da je pandemija zapravo ogromna globalna prevara i koji smatraju da imaju misiju da otvore oči ostalim „ovcama” koje ne vide to što oni vide, čitaj, ne gledaju iste opskurne jutjub-kanale poput njih. 

Vremenom su, kako se pandemija razvijala, usavršavali svoja „znanja”, pa su ovladali svim neophodnim informacijama o maskama i vakcinama, te su kao svoju misiju tada zacrtali da osujete proces vakcinacije, u čemu su u solidnoj meri i uspeli, s obzirom na to da je do sada globalno vakcinisano tek nešto više od 50 odsto populacije. 

Tek što smo kako-tako počeli da se izvlačimo iz pandemije, tačnije naučili da živimo sa virusom, nekome je palo na pamet da bi bila baš dobra ideja da to proslavi jednom dobrom vojnom invazijom na drugu zemlju, pa smo dobili ratno žarište usred Evrope, koje ima solidan potencijal za nuklearnu katastrofu koja bi najzad, jednom zasvagda, završila sa ovom loptastom dolinom suza. 

U tom trenutku stvari su se značajno zakomplikovale. Dok je kod korone stvar bila relativno jasna, sa jedne strane smo imali nauku i zdrav razum, a sa druge strane opskurne vajber grupe i potpuno odsustvo zdravog razuma, priča oko Ukrajine je nešto komplikovanija. S obzirom na to da je politika u pitanju, veliko učešće uzeli su i mediji i to u nečemu što im ne bi trebalo biti imanentno – propagandi. 

Mnogi od njih, čak i neki koje inače znamo po kolikom-tolikom stepenu profesionalnosti, vrlo brzo su se prebacili u ratni mod. Društvene mreže, koje su u slučaju pandemije predstavljale glavni zamajac širenja dezinformacija, sada nemaju primarnu ulogu, već služe kao svojevrstan pojačivač onoga što rade mediji. Već smo shvatili da društvene mreže trpe sve, pa je tako i ovog puta. Svako može da objavi sliku, snimak ili bilo kakvu tvrdnju i da je stavi u pogrešan ili čak potpuno izmišljen kontekst. Ukombinujemo li to sa medijima u propagandnom modu rada, dobićemo situaciju u kojoj se, sa jedne strane, relativizuje i negira očigledna agresija jedne zemlje na drugu, a sa druge strane je stvorena psihotična klima u kojoj je sasvim u redu ne samo izložiti agresora ekonomskim sankcijama, što jeste legitimna mera, nego praktično „kenselovati“ celu jednu zemlju i njene građane, kulturu i uopšte sve što ima veze njom, što nikako nije legitimno.

U celom ovom informativnom haosu najviše strada istina, ali problem je u tome što izgleda da nas nije preterano briga za to. Nakon ovih nešto više od dve godine, izgleda da smo se ušančili jako duboko u svojim rovovima, gledamo se preko nišana, sad nam je donekle čak i prijatno sve to i nemamo nikakvu nameru da pravimo primirje ili bilo šta slično. Pucamo i pljuckamo jedni po drugima ili se, u najboljem slučaju, međusobno ignorišemo. 

I kako nas je krenulo, ako bi u ovom trenutku neki vanzemaljci rešili da nas napadnu, ne bi mogli da odaberu bolji trenutak. Okupirali bi nas, a ne bismo stigli ni da raspravimo da li uopšte postoje ili ne.