Jedna lista ili propast u najavi

Već izvesno vreme u javnosti se prezentuje teza da je na beogradskim izborima pobeda opozicije maltene sigurna ako „prava opozicija“ izađe na izbore u jednoj koloni: tu tezu prvenstveno zastupaju Dragan Đilas i njegovi saveznici.

Pritom se ovde ne misli na jedinstvenu listu celokupne opozicije, već je u pitanju plan da se u jednoj koloni nađu prozapadne stranke – svi derivati nekad moćne Demokratske stranke, uz dodatak Pokreta slobodnih građana i „Ne davimo Beograd“ (NDBGD).

U taj narativ se „uklopilo“ i istraživanje Demostata, doduše sa više nego skromnim uzorkom od 271 ispitanika iz Beograda, po kojem su vlast i „bojkot opozicija“ izjednačeni u glavnom gradu. Međutim, glavni istraživač Demostata Srećko Mihajlović je i to doveo u pitanje, navodeći da je neophodno da opozicioni lideri „naprave dogovor i ostvare sinergetski efekat svoje koalicije, što je samo po sebi veliko pitanje“. 

Nije teško zaklјučiti da se u pozadini ovog plana krije veliki pritisak na NDBGD da izađe na gradske izbore zajedno sa grupom koju „drži“ Đilas – zato se u istraživanjima koje se prezentuju sistematski izbegavaju pojedinačni rejtinzi stranaka. Inače, po drugim istraživanjima rejting NDBGD u Beogradu je daleko iznad cenzusa, a čak mnogo ne zaostaje za rejtingom Đilasove Stranke slobode i pravde (u samostalnom nastupu).

Uz to, ne treba zaboraviti da je NDBGD privlačna jednoj ne tako maloj grupi birača koji ne misle dobro o prethodnim garniturama na vlasti, što znači da je veliko pitanje da li bi se uklјučivanjem NDBGD u listu sastavlјenu od bivših frakcija Demokratske stranke dobila želјena sinergija.

Treba pomenuti da se na listi poželјnih „pravih opozicionih“ stranaka koje navodno zajedno pobeđuju u Beogradu ne nalaze Dveri, mada su takođe bojkotovali izbore, kao ni stranke koje su izašle na izbore prošle godine.

Teško je oteti se utisku da bi za opoziciju uopšte, pa i za ovaj njen deo, bilo neuporedivo bolјe da se umesto objavlјivanja „pobedničkih anketa“ i forsiranja priče o jednoj listi okrenu temama od kojih se „živi“ u gradu, jer je tu njena pozicija najizglednija. Propusti sadašnje gradske vlasti vide se na svakom koraku. Poslednji u nizu je afera sa smradom koji je pritisnuo Beograd zbog palјenja deponije u Vinči, uz izbegavanje odgovornosti privatnog koncesionara koga je dovela gradska vlast.  

Sa pričom o jedinstvenoj listi koja sigurno dobija, Đilas može da upadne u to što se često korišćenim engleskim izrazom naziva „self-fulfilling prophecy“ – da i ne znajući to, postane žrtva sopstvene prognoze. Naime, ako se ne formira jedinstvena lista (a to je više nego neizvesno), upravo deo birača koji su poverovali u tu ideju može, razočaran, zaklјučiti da opozicija nema nikakve šanse za pobedu ne samo u Srbiji, nego ni u Beogradu i zato na dan izbora ostati kod kuće. Tako bi se insistiranje na jednoj „pravoj opozicionoj“ listi obilo o glavu upravo njenim kreatorima, a Goranu Vesiću, večitom „čoveku broj 2“ u Beogradu, obezbedilo nastavak karijere i pored svih grešaka i propusta koje je napravio.

Najzad, jedva da treba reći da ovakva „uveravanja o pobedi“ ničim ne  doprinose kvalitetnom dijalogu sa vlastima uz evropske posrednike. Ako je pobeda u Beogradu izvesna i samo traži da se formira jedinstvena opoziciona lista, izborni uslovi u najbolјem slučaju su sporedni. Mnogo je važnije videti predstavnici saveza kako se drže za ruke i pobednički osmehuju Beograđanima. Možda bi i bilo tako kada bi jedini problem života u Beogradu bio šarm onih koji ga vode – verovatno bi Đilas i saveznici lako našli lica koja bi šarmom zasenila Vesića i Šapića. Ali da li je to stvarno dovolјno?