Jedna melanholična

Pablo Neruda je imao 20 ljubavnih pesama i jednu očajničku. Slično njemu, neka bude da sam i ja imao 20 optimističnih kolumni i jednu melanholičnu. Ova je ta melanholična.

Prvi jul je dan kad ovaj tekst izlazi iz štampe i kad nisam u stanju da ispunim obećanje dato prethodnog meseca – da vam dam recenziju nove knjige predsednika Vučića o tome kako je pobedio obojenu revoluciju. To me, kao i sva neispunjena obećanja, izneverena očekivanja i sve izdaje onih koji nam jedini u životu znače, rastužuje.

Jasno je koliko meni predsednik znači, sigurno ne manje nego vama drugima, i koliko mi je žao što knjiga toliko kasni. Ali život ide dalje, mada u našem slučaju, možda ne nabolje.

Predsednik je rekao da je ovo pobuna bogatih. Njegova izjava zatekla me je na morskoj obali i tako, mada se na mene nije odnosila (jer novinari ne učestvuju u pobunama već o njima izveštavaju), osetio sam kao da je na mene mislio. Jer, u Srbiji je onaj koji može da ode na more bogat čovek. Kao i onaj koji ima za kafu u restoranu, za ručak, gorivo i igraonicu za decu. Nije li već i samo to dovoljno za melanholiju?

Za deset dana mog godišnjeg odmora desile su se tužne, ružne i pomalo komične stvari: na Bliskom istoku je izgleda izbio treći svetski rat, u Švajcarskoj je otkaz dobio Dragan Šolak, a u Srbiji Marija Šehić. Desile su se, dakle, nezamislive stvari, tragedije koje najavljuju nove tragedije – samo gledajte srpsko medijsko tržište u sledećih godinu dana i ko (kao bajagi) neće biti kriv.
Kao Alber Kami kad se pita da li da se ubije ili da popije kafu, tako i ja na moru gledam u ime dobre prijateljice, koja vodi televiziju, u telefonu i razmišljam da li da je pozovem i kažem joj sve što mislim ili da skočim u vodu? I ja skočim u vodu.
Iz perspektive današnjeg dana, mogao sam se slobodno i udaviti.

Kažem vam da je ova melanholična. To je zbog posttraumatskog stres sindroma izazvanog godišnjim odmorom. Tužno je gledati nasmejane, razdragane ljude i sopstveni bizarni brodolom potapan devijantnim vestima iz domovine. U životu je najbolje biti Srbin, ali je bolje biti Šveđanin.

A na pučini se tek sprema oluja. Kisindžer je pred kraj života upozoravao na rat velikih sila u narednih desetak godina. Zato je pred smrt i otputovao u Peking, nadajući se neosnovano da njegova reč još ima težinu kao sedamdesetih.

Šta li će tu Srbija uraditi? Hoćemo li opet slavno izginuti i za koga uopšte ili ćemo glumiti Švajcarsku? Neku Švajcarsku od poliestera. Lažnu, jeftinu Švajcarsku. Umesto šljive ringlov, umesto putera margarin. Tako neku Švajcarsku. Nama neutralnost nikad nije bila jača strana, mada ni sa opredeljivanjem nismo dobro prošli. Nema, znači, dobrog izbora.

A i bez toga, nama slede oblaci. Koliko će još dugo dinar biti stabilan? Godinu sigurno, možda i dve. A posle? Strane investicije sve manje vrede, doznake isto, a baza za domaći razvoj nikad nije izgrađena. Možda je, paradoksalno i strašno, ovo bio naš najbolji trenutak. Kakva užasna misao.