Jedno prigodno aprilililanje

Smatra se da je najveći dokaz medijskog mediokritetstva i/ili lenjosti postavljanje pitanja „Šta Vam znači ova nagrada?“. Autor ovog teksta se sa prethodno navedenim smatranjem ne bi složio, štaviše, izneo bi alternativni predlog za anti-Pulicerovo priznanje. Najgora linija manjeg otpora u medijima je, dakle, sledeća: napisati za jedan mesečnik (pa na primer ovaj) u aprilskom broju – tekst o 1. aprilu. Takvom izazovu teško je odoleti, te i uz opasnost da se honorar za ovu kolumnu nikada ne isplati, spustićemo se u najniže nizine kolumnističkog opštemestarenja. Krenimo redom, kako dolikuje.

Neizostavni sadržaj prvoaprilskih tekstova o prvom aprilu su istorijski primeri. E, pa, onda: svojedobno je BBC objavio reportažu o berbi špageta u Italiji, te time nagnao mnoge svoje lakoverne gledaoce da redakciju zaspu pitanjima – gde se može kupiti drvo koje rađa špagete? Potom, neko je nekada i najverovatnije u prvom danu aprila objavio vest o tome da na bečkom aerodromu postoji poseban šalter za one putnike koji su iz Amerike greškom doputovali u Austriju, umesto u Australiju. Potpisnik ovih redova je i dan-danas u stanju da poveruje kako je ovo sasvim moguće, makar sudeći i po kandidatima i po pobedniku na američkim izborima. A kad smo već kod verovanja, ljudi u ovoj zemlji su onomad verovali da postoje švedski detektori TV signala uz pomoć kojih se mogu pronaći ona domaćinstva koja ne plaćaju TV pretplatu. I ovo nije bila prvoaprilska šala, događalo se najredovnije, a najredovnije se i prihvatalo, zdravo za gotovo. Posle je došao i rat, pa je stvarno bilo gotovo. I detektovanje i mnogo toga još.

Ovaj zamorno predvidljivi istorijski uvod doveo nas je do potrebe da napravimo nasumični pregled verovanja, koja se baš ovde poseduju u ovim najmodernijim vremenima, a liče na (možda čak i jesu) prvoaprilske smicalice. Veruje se, na primer, da je ovdašnji standard veći nego ikada u savremenoj istoriji. Veruje se, potom, da će nas od napada okolnih članica NATO odbraniti par milijardi evra zaduživanja, a za kupovanje oružja koje i potencijalni agresori imaju. Veruje se i da taj dug, kao i svi ostali dugovi koji su nakarikani, neće ugroziti neopisivo perspektivnu ekonomsku budućnost naših unuka. A veruje se i da će ti unuci postojati, bez obzira na ubrzani odlazak mladog i radno sposobnog sveta u pečalbu. I nema potrebe da se ovde dalje ređaju savremena verovanja, jer ćemo tako doći i do sasvim poznatih verovanja koja su rasejavana od kraja prošle ka sredini ove godine. A neka od njih su stvarno za ne poverovati.

Na osnovu svega do sada iznetog sasvim je plauzibilno izneti predlog da se Prvi april proglasi za državni praznik. Samo što se njegovo slavljenje ne bi obavljalo na lako zamislivi način, već drugačije. Nacionalni Dan šale ne bi služio da jedni drugima podmećemo smicalice, koje završavamo razdraganim apri-li-li – o, ne nikako. Taj datum bi imao za cilj da se u tišini, razmišljajući i prisećajući se, ljudi dozovu svesti po pitanju toga šta je sve moglo da ima status prvoaprilske šale, a sprovođeno je krajnje ozbiljno i uz opštenarodnu podršku. Neko se šalio, recimo, kada se na slobodne izbore izlazilo sa neslobodnim medijima, glasanjem pod moranje, trafostanicama prepunim lažnih stanara, lažnih državljana i samim tim lažnih birača. Ili: birokratska je šala, a šta bi drugo bilo, da se čeka nekoliko decenija na ulazak u Evropsku uniju, a da je jedina promena tokom tog perioda pretvaranje poglavlja u klastere. Neko se šalio kad je rudna bogatstva poklanjao kojekom inostranom okorišćivaču, a i dalje se šalimo jer ih i dalje poklanjamo. Šala je, zar ne, da je mito na tenderima toliki koliki je, a šalu mnogostruko povećavaju i mnogostruko povećane cene plaćenog. Ili to što se mnogo puta konstatuje ispunjenje zahteve protesta, pa ih se isto toliko puta ispunjava još jednom, samo svaki put sve bolje. Sve je to, jelda da jeste, jedna velika šala koja traje predugo. I zato zaslužuje počasni plotun za državni praznik, iz nekupljenih zvučnih topova ispaljen.

Na sve nas, za šalu uvek otvorene. Šalimo se, naravno.

Živeo nam večni 1. april!