Jedno te isto

Ima Rambo Amadeus onu pesmu u kojoj se nalazi jedan stih koji se neprekidno ponavlja. „Jedno te isto“. I kako vreme ide, ovo naše jedno te isto sve više podseća na to njegovo jedno te isto. U stvari, to je isto jedno te isto, jer ne može jedno te isto biti neko drugo jedno te isto. Čak i kad izgleda da jeste, isto je.

Eno ga otvara se ponovo Prokop, jedna te ista zamenska beogradska železnička stanica bez voznog reda izgradnje. Umesto one prave železničke stanice, glavni grad je dobio spomenik Stefanu Nemanji; a od Nemanje pa nadalje, svi čije je imanje novozarađeni novac smešteni su u novoizgrađene soliterčine sa romantičnim imenima. Tako je jedna baš ružna betonska masa postala mesto gde živi jedna isto tako lepa ekonomska klasa. Prokop, Nemanja i soliteri, krajputaši ovdašnje tranzicije, koja uporno traje, evo već četrdeset godina. Jedno te isto.

Eno ih plakati različitog, a jednog te istog sadržaja, polepljeni po zidovima i stubovima. Od opozicionarskih glava nevešto nabudženih na ustašku uniformu do besplatnih jednodnevnih izleta koje vladajuća opština organizuje za penzionere. Izbori su, oni jedni te isti kao uvek, valja iznova trošiti lepak, osušiće se. Cirkusu su se pridružili i šatori, u kojima se organizuju biračke svadbe: glasači su kolektivna mlada, a glasačima primereni kult ličnosti – mladoženja. Simbolike radi, jede se volovsko meso, u znak poštovanja izborne autokratije, koja se lukrativnim stranim sponzorima i naivnoj domaćoj javnosti, godinama uspešno predstavlja kao demokratija. Pa su izbori, čemu služe i plakati i volovi, ponovo došli kao dokaz da smo sami sebi odabrali ono što se zapravo samo bira, uz nas kao statiste. I to po ko zna koji put. Jedno te isto.

Eno ga Sajam knjiga, možda poslednji koji se održava pod kupolom Beogradskog sajma, jer će ta kupola biti funkcionalno zamenjena nekom još lepšom i još starijom monumentalštinom izložbeno-sportsko-kongresno-šoping tipa. Negde na obodima glavnog grada, možda čak i iznad stanice nikad izgrađenog metroa, zjapiće ovekovečene, a pozajmljene i potrošene milijarde dolara, evra, juana, čega li god, sa svetske izložbe svetski opranog novca. Te će stopa rasta BDP tako dobiti novi potemkinovski uzlet, istorija još jednu autoritarnu vlast koja svoju svrhu ostvaruje u realizaciji grandioznih maketa, a unuci još jedan dug koji će otplaćivati, sem ako ne pobegnu u Kanadu ili Nemačku. Escajg srebrni, na rasprodaji, ponovo. Jedno te isto.

Eno ih tabloidi urlaju na izdajnike, televizije su sve redovnije u vanrednim obraćanjima, država je legalizovala svoju divlju gradnju medija sagrađenih parama poreskih obveznika. Eno ga neželjeno glasanje predstavljeno kao krivično delo, strana sveta sa kojom se obilato sarađuje proglašena za saradnike onih drugih, eno smo najpametniji po pitanju Ukrajine i Bliskog istoka, eno skinula se carina sa svega što se uvozi iz Kine. Povećava se broj sredstava javnog informisanja o tome kako nikada niko nigde i nikako nije imao bolju osnovu za najbolji položaj u svetu. Onaj jedan te isti.

Eno ih prebrojavaju se i dele nepostojeći mandati jer eno ih istraživači anketiraju besne, zastrašene i nevoljne. Eno pljušte proglasi i manifesti Glavnih i inih odbora, eno novo vikend-izdanje Kosovske bitke, eno prašina se oduvava sa zaboravljenih usklikivača predizbornih parola i velikih analitičkih misli, eno se prebija i upucava svom silinom razmahanog kriminala i podmićenog sudstva. Eno čega god hoćeš, jednog te istog, koje svojom količinom podseća na notornu logičku činjenicu da će biti drugačije samo onda kada neko ponudi nešto drugo. A ne ovaj jedini stih iz Rambove pesme. Znamo je, ajmo sad svi:

Jedno te isto.