Kad baš niko ne kaže „NE“

Kada neko dođe na ideju da „ozeleni” osušeno stablo tako što će uzeti sveže grane i njima maskira osušene, to u prvi mah deluje neverovatno. Pomislimo „ma nema šanse, sigurno je foto-montaža, kako bi nekome tako nešto uopšte palo na pamet”. Onda proverimo i saznamo da izgleda ipak nije foto-montaža. 

Nevericu tada zameni smeh, a alarm za bizarno urla na sav glas. I dalje pokušavamo da nađemo dokaz da to možda ipak nije tačno, ali ne uspeva nam, stvarno su to uradili i kraj priče. Kada nas prođu sve te pomešane emocije, usledi jedno vrlo jasno i duboko razočaranje i pad u provaliju beznadežnosti jer posle malo razmišljanja shvatimo da je ta ideja, od svog začetka do realizacije, prošla jedan lanac od ko zna koliko ljudi i niko nije rekao: „Ljudi, ovo nije u redu. Em je baš glupo, em ćemo pokidati grane sa zdravog drveta da bismo zamaskirali ovo osušeno.”

Upravo to se desilo početkom avgusta u Novom Sadu. U tom gradu je obeležen Dan sećanja na stradale i prognane Srbe u „Oluji”, a manifestaciji je, između ostalog, prisustvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Savršena slika koju je trebalo poslati javnosti izgleda da nije bila dovoljno savršena zbog tih nekoliko mladica koje su se bezobrazno osušile, ali je trust SNS mozgova…dobro, samo trust – našao rešenje. 

A rešenje, takvo kakvo je, potpuno je u rangu Montija Pajtona ili, još bolje, filma „Idiokratija“. U tom filmu imamo priliku da vidimo satiričnu priču o tome šta bi se desilo sa čovečanstvom kada bi zaglupelo do te mere da čak i u jednom prosečno inteligentnom čoveku vidi boga i svekolikog mudraca koji poznaje sve tajne univerzuma. Novosadsko rešenje je nešto što bi akteri tog filma uradili. Smešno je upravo zato što je toliko banalno da izgleda kao da su deca napravila neku štetu u kući dok roditelji nisu tu, pa traže najbrže i najpraktičnije rešenje da zamaskiraju štetu ne bi li izbegli grdnju ili, ne daj bože, batine. Ogule dečurlija, recimo, klub sto, pa flomasterom u braon boji prefarbaju poderotinu da se ne bi primetilo.

I jeste, na momente je urnebesno, ali što više razmišljaš o tome, sve više poprima razmere tragedije kada shvatiš da su glupe ideje na koje čitav lanac ljudi samo klimne glavom, u stvari modus operandi ekipe koja vodi ovu zemlju evo već deset godina. Neko je došao na ideju da maskirani kriminalci usred noći sruše ceo jedan kvart u centru glavnog grada. Neko je došao na ideju da se helikopter sa teško bolesnom bebom u kritičnom stanju po još kritičnijim vremenskim uslovima vozika okolo kako bi se neko fotografisao i pravio marketing od toga. 

Neko je došao na ideju da u termoelektranu ubacuje blato, očekujući da će tako napraviti struju. Neko je došao na još milion isto tako ekstremno glupih ideja u proteklih 10 godina, neko je sve te ideje aminovao i mnogo ljudi u lancu odlučivanja i realizacije, među kojima sigurno ima i onih sa mozgom, ali ne i sa kičmom, nije reklo apsolutno ništa. Baš nijedno „čekajte, ljudi, ovo nije u redu”. 

Sa takvima smo zaglavljeni u uslovima najveće geopolitičke, ekonomske, energetske i socijalne krize koja se desila u poslednjih bar tridesetak godina. Na Njuzu smo kao reakciju na vest o „ozelenjavanju“ osušenog drveća napisali tekst da je sledeći korak da zelenom farbom farbaju osušene travnjake. Nadajmo se da to neće uzeti kao uputstvo i dobru ideju koje se oni nisu setili. U suprotnom možemo očekivati da im, kao u „Idiokratiji”, padne na pamet i da tokom ove sušne godine zalivaju useve energetskim pićem umesto vodom i pitaju se zašto im ništa ne uspeva. A onog jednog prosečno inteligentnog genija nemaju. Nije baš smešno, zar ne?