Kad će vlast dobiti odbijenicu?

Da li znate šta je to odbijenica? Ako imate dete za vrtić, živite u Beogradu i treba da počnete da radite, sigurno je da ovu reč i noću sanjate. Za ostale koji nisu u ovoj grupi, reč je o sledećoj pojavi: gradske vlasti, suočene sa hroničnim nedostatkom mesta u državnim vrtićima, donele su odluku da vrtić u kome nema slobodnih mesta roditeljima izda takozvanu odbijenicu sa kojom ovi mogu da odu u privatni vrtić, upišu dete i dobiju 80 odsto mesečne cene od grada kao subvenciju. 

Ovom odlukom, činilo se, zadovoljni su svi – roditelji koji su rešili problem čuvanja deteta i odlaska na posao, državni vrtići na koje se smanjuje pritisak, privatni vrtići koji popunjavaju kapacitete. Neupućeni bi pretpostavili da su zadovoljne i gradske vlasti, ako ni zbog čega drugog a ono zato što su im zadovoljni birači koji su ih doveli na vlast.

Ali, šta se onda događa? Gradske vlasti utvrdile su u jednom trenutku da državni vrtići izdaju previše odbijenica, čime se troškovi gradskog budžeta drastično uvećavaju. Zato su im oduzeli pravo na izdavanje odbijenica i doneli novu odluku da se dokumenta prikupljaju i šalju gradskom Sekretarijatu za obrazovanje i dečju zaštitu. Tamo će da se formira komisija koja će odlučivati ko ispunjava uslove da dobije odbijenicu iz državnog vrtića i dete upiše u privatni, a ko ne ispunjava, pa neka se snalazi kako zna.

Međutim, od Nove godine ta komisija se pravi mrtva, niko ne zna da li zaseda, ali se roditelji masovno žale da se odbijenice ne izdaju. Niti se ukidaju. Postoji mogućnost da je neko ovaj famozni papir i dobio, čisto marketinški, da bi se na ove tvrdnje poslao demanti. Ali u globalu, među roditeljima male dece koja treba da krenu u vrtić, vlada haos. U državne vrtiće ne mogu jer nema mesta. U privatne ne mogu jer nemaju da plate nekoliko stotina evra mesečno. Od grada ne dobijaju odbijenice, pa time ni pravo da im se nadoknadi 80 odsto troška. A na posao moraju da krenu. 

Jedino što se može naći na ovu temu, jeste izjava koju je procedio gradski sekretar za obrazovanje i dečju zaštitu. Nadležni su odlučili da pooštre kriterijume za dotirani boravak u obdaništu i da se on omogući roditeljima kojima je zaista neophodan, a ne onima koji, na primer, imaju novca da plate privatni vrtić, ili gde jedan ili čak oba roditelja ne rade pa mogu sami da čuvaju decu.

U međuvremenu, dok te kontrole nije bilo, samo tokom prošle godine otvorilo se 90 novih privatnih vrtića, broj zahteva roditelja povećao se za 4.500 na već postojećih 17.000 subvencionisanih mesta, od ukupno 75.000 dece u državnim vrtićima. Saznali smo i da se na ove dotacije roditeljima godišnje troši 25 miliona evra iz gradskog budžeta.

Da li zvuči kao „napad“ na gradsku vlast Beograda ako se kaže da je ovo još jedan primer njenog totalnog nedostatka pameti, ovoga puta preko leđa dece? Ili je ipak bilo logično da se pre započinjanja ove u osnovi dobre akcije prvo napravi plan: koliko mesta ima u državnim vrtićima; koliko mesta otprilike nedostaje; koji su tačni kriterijumi za utvrđivanje ko može dobiti gradsku subvenciju; ko utvrđuje da li su kriterijumi ispunjeni i ko kontroliše primenu; ko kontroliše kvalitet privatnih vrtića; kako se kontrolišu i sprečavaju eventualne zloupotrebe u vidu namernog izdavanja odbijenica i slanja dece u privatne vrtiće koji se zbog dobre zarade u međuvremenu na brzinu otvaraju.

Pitanja ima još, a pošto ništa od ovoga sasvim očigledno nije urađeno, desilo se sve što nije trebalo: došlo je do nepravedne raspodele pa su odbijenice i vrtiće uz dotacije dobila deca čiji roditelji mogu da plate ili da ih sami čuvaju, a bez mesta su ostali oni koji ne mogu; otvorio se niz privatnih vrtića koji su sada praktično ostavljeni na cedilu bez novca na koji su računali; gradska vlast potrošila je desetine miliona evra i umesto da reši problem, napravila je još veći haos.

O ovome, naravno, svi ćute. Gradski Sekretarijat ne obaveštava roditelje šta se dešava, odbijenice ne izdaje, ali ih i ne ukida. Oni predaju dokumenta i čekaju uzalud svaki 5. u mesecu da se komisija sastane i reši njihov slučaj.

Za to vreme čuveni Goran Vesić i dalje hara Beogradom. Ruši po Kalemegdanu, seče drveće, insistira na postavljanju gondole od 15 miliona evra, za koju će se novac naći. Planira da zabetonira i poploča celo gradsko jezgro i napravi stanarima pakao od života. Oni se bune, ali niko ne haje. Od famozne ideje jarbola, na koji će se takođe potrošiti neko budžetsko milionče, takođe se ne odustaje. Privredni zamajac u vidu fontana u koje će narod da ubacuje sitniš pa će tim novcem da se grade nove fontane, nije više ni smešan. Ali će takođe da košta milione. Evra.

Pa zar nije mogao sav ovaj novac da se sakupi i da se, na primer, izgrade i otvore obdaništa za decu? Ako su to u ovako kratkom roku mogli privatnici, mogla je valjda i država? To bi se i desilo kad bi ta vlast mislila da služi građanima, pa treba i da radi u interesu građana. A ne njima uprkos.