Kad državu vodi navijač

Ni pred kraj 2022. godine ništa novo kad je u pitanju propaganda kojom nas predsednik države besomučno zasipa. Nama laicima nije jasno da li njegov PR tim smatra da je, posle 10 godina, to i dalje najbolja strategija, ili on jednostavno ne ume drugačije.

Osim što se svakog bogovetnog dana pojavljuje na televiziji, čak i nedeljom ujutru kad i najzaposleniji ljudi gledaju da provedu vreme sa porodicom ili da ga posvete sebi, uporno neguje svoj „toplo-hladno“ princip. Dakle, prvo ide red njegovih ličnih uspeha, „za razliku od onih bivših“, a onda ide red najava katastrofa. Raspon se kreće u krugu „mala će nam biti groblja“ do „ovu zimu ćemo da preživimo, a iduće ko živ ko mrtav“. Neizbežne su i žalopojke kako je našem predsedniku najteže.

Žrtva je i međunarodnih dušmana (koji se po potrebi u nekim epizodama pojavljuju i kao „naši veliki prijatelji“), ali i unutrašnje pete kolone koja ga svojim zanovetanjem po društvenim mrežama i u ovo malo preostalih medija ometa i odvlači mu koncentraciju.

A šta se, dame i gospodo, događa iza ovih dimnih zavesa i neprestanog političkog rijaliti programa? Ništa čime bi se odgovorna vlast mogla pohvaliti. Posle nekoliko godina samostalnog raspolaganja budžetom, sama vlast morala je da pozove u pomoć „svetskog finansijskog policajca“, Međunarodni monetarni fond. On je došao, rekao šta može, a šta ne može, pa će u novom budžetu tako i biti urađeno.

A zašto je vlast na to pristala? Zato što nema gde više da se zajmi, pa se novac mora uzeti i od MMF-a. A on daje samo pod strogo definisanim uslovima. Nisu to braća Arapi koji daju jednu milijardu sa niskom kamatom, ne znamo za šta, ali vratićemo, ovako ili onako. Nisu to ni braća Kinezi koji nam daju kredit za kapitalne radove koje oni sami izvode, bez tendera, po međudržavnim sporazumima, pa ne znamo je li to skupo ili jeftino, jer nema čuvene „druge ponude“.

A zašto se sada novac mora uzeti od MMF-a i trpeti njegov zulum? Javni dug se naglo povećava, dospevaju na naplatu već preuzete obaveze, a budžetski deficit sa 1,7 raste na 2,4 milijarde evra. Kako piše Nova ekonomija u novom broju, za redovno finansiranje države iduće godine treba obezbediti čak 8,7 milijardi evra.

To može da se obezbedi na dva načina: daljim zaduživanjem, ili prodajom imovine. Ili kombinovano. Prodaja nam nije strana, naprotiv. Problem je samo što smo sve rasprodali, nemamo više da ponudimo ništa dovoljno skupo i atraktivno. Ostala nam je, manje-više, još Elektroprivreda Srbije, ali smo i nju dobro upropastili i oborili joj cenu. Na stranu sad glavno pitanje – da li državni elektroenergetski sistem strateški uopšte treba prodavati. Mnogi misle da to nikako nije dobra ideja.

Dakle, ostaje dalje zaduživanje. Podsetimo se notornog podatka da je ova vlast, koja nam je uši probila ponavljajući kako nas je spasla uništenja od prethodne vlasti, udvostručila dug sa 16 milijardi dolara koliko je zatekla, na preko 32 milijarde dolara deset godina kasnije. Samo za poslednje tri godine javni dug povećan je za skoro 8,5 milijardi dolara. Povećanje duga ide dalje, i kroz pomenuti aranžman sa MMF-om, ali to neće biti dovoljno. Problem je što cena zaduživanja raste, za naše obveznice treba da platimo kamatu od 8 do 8,5 odsto godišnje, što samo iznos kamata podiže iznad podnošljivog nivoa.

Sad je lako biti naknadno pametan, pa po ko zna koji put pitati vlast: zašto ste slupali bar dve milijarde evra za takozvani helikopter mani; zašto ste, aman, uništili EPS pa sada trošimo novac da struju uvozimo, umesto da je izvozimo; zašto ste i koliko novca dali za uvoz medicinske opreme, gradnju fabrika vakcina, kovid bolnica; zašto nastavljate da se nedomaćinski ponašate i u ovoj situaciji ne odustajete od gradnje nekog „nacionalnog stadiona“ u Surčinu? Od svih novih kapitalnih investicija se odustalo, samo se od toga ne odustaje. To što je predsednik države (koji o svemu pa i o tome odlučuje) navijač, a ne operski pevač, nije dovoljno dobar razlog. Ali jeste dobro objašnjenje kako se ova država vodi.