Kad u praznini pukne grom

Kako god da se završi afera „Krušik“, možemo da joj zahvalimo na jednoj stvari, a to je što je bila u pitanju bomba koja je pala usred najgadnije deponije i tu eksplodirala. Isplivao je sav otpad sa svih strana i vrlo smo jasno mogli da ga osmotrimo, a i omirišemo, nažalost. 

Nažalost, ali i na sreću, jer smo imali priliku da vidimo pokaznu vežbu šta se dešava kada se ova vlast oseti zaista ugroženom. Afera „Krušik“ do sada je najkrupnija u njenoj sedmogodišnjoj karijeri i pritom nimalo naivna. A nije da afera nije bilo. Agresivnost koju su zvanične vladajuće strukture i nezvanične parastrukture pokazale u odbrani od dokaza koji učestalo isplivavaju i u napadu na one koji insistiraju da se ta priča rasvetli, zastrašujuća je. Ne može se izbeći pitanje šta će se dešavati kada situacija postane baš baš ozbiljna i kada se ova vlast bude borila za opstanak? Kako će se i kojim sredstvima boriti, ako je sada spremna na sve ovo? 

Gde je tu sreća, pitate se? Pa, sada možemo biti sigurni da, kada rejtinzi budu počeli da padaju, a nove afere počnu da prelivaju na sve strane, mora biti na visokom oprezu svako ko o tome bude govorio ili se bude borio da stvari istera na čistac. Bilo da su u pitanju novinari, političari, javne ličnosti ili samo politički svesni građani, svako će biti na žestokom udaru. Ako vlast sada, kada ima preko 50 odsto podrške i sve moguće i nemoguće poluge moći u rukama, ovako postupa prema onima koji zahtevaju da im se polože računi, dajte mašti na volju pa zamislite na šta će sve biti spremni kada kule od karata i Potemkinova sela počnu da se urušavaju.

Prethodnih nedelja imali smo prilike da vidimo kako se privode i pritvaraju ne oni koji su umešani u sumnjive radnje, već oni koji su zbog toga uzbunili javnost. Imali smo prilike da vidimo kako najviši zvaničnici iz dana u dan menjaju iskaze, skaču sami sebi u usta i zapetljavaju se u svojim nedoslednim tvrdnjama. Najzad, mogli smo da vidimo i kako je jedan novinar na nacionalnim frekvencijama optuživan da je pitanjima smestio predsednika države u bolnicu, a kao garnirung dodata je i njegova slika iz mladosti koja je, valjda, trebalo da dokaže da je u pitanju amoralan čovek koji nema prava da predsedniku postavlja bilo kakva pitanja.

Na slučaju „Krušik“ možda je i najbolje do sada ogoljena sva primitvnost i nasilnost političke elite koja trenutno vlada Srbijom. Brutalno razračunavanje sa svim neistomišljenicima postalo je uobičajen modus operandi na koji smo gotovo i oguglali. Upravo zato i konstrukcija da oni „vladaju Srbijom“ nije ovde upotrebljena nimalo slučajno, jer to je ono što se dešava. Kao i svaka loša vlast, i ova vlada nad građanima i zemljom, umesto da njome upravlja. 

Pored toga, za ovu vlast se može konstatovati i da je verovatno najnihilističkija vlast u novijoj istoriji ove zemlje, da upotrebimo tu nekima vrlo dragu sintagmu. Potpuno negiranje svega dobrog, napadanje svega što je pozitivno ili bi to moglo da bude, te uništavanje svake valjane vrednosti koju inače uzimamo kao normalnu i poželjnu, a kojih je sve manje u Srbiji, temeljni su principi sistematskog razaranja društva. Zato se ljudi kao što su Aleksandar Obradović ili Miodrag Sovilj u ovakvim okolnostima čuju mnogo glasnije. Provalija u kojoj se nalazimo je toliko duboka i ispunjena šupljim glavama da svaki takav hrabri glas odjekuje poput groma. Šteta je samo što je vrlo malo onih budnih koji ga čuju.