Kako je država „ukinula“ ograničenu odgovornost DOO

Vlasnici firmi-mrtvaca koje su prinudno likvidirane početkom ove godine počeli su da dobijaju pretnje-opomene od strane beogradskog pravobranilaštva za dugove prema gradu (neplaćene zakupnine, lokalne takse i sl). a pojedini su i utuženi od strane poverilaca. To je omogućila država kada je sa jednom opskurnom odredbom Zakona o privrednim društvima (ZPD) uvela neograničenu ličnu odgovornost osnivača, ako se društvo ugasi prinudnom likvidacijom.

Time je srušen osnovni postulat kod društava kapitala (d.o.o, a.d.) a to je ograničena odgovornost osnivača. Takva odredba ima puno smisla jer omogućava da se slobodno pokreću nove poslovne inicijative, bez rizika da se ugrozi lična imovina (i egzistencija) osnivača. Naravno, poslovanje sa takvim društvima nosi rizik, i toga su svesni svi učesnici u prometu. Kome to ne odgovora, uvek može da posluje samo sa ortačkim društvima ili preduzetnicima. 

Ograničena odgovornost osnivača ne znači da on može sa firmom da radi šta hoće. Ukoliko, na primer, osnivači zloupotrebljavaju društvo sa ograničenom odgovornošću, postoji institut „proboja pravne ličnosti“, gde se nesavesni vlasnici mogu utužiti i za obaveze društva. Pored toga, poverioci mogu da pokrenu i stečajni postupak, u kome stečajni upravnik (koga biraju poverioci) preuzima upravljanje nad društvom i može da pokrene razne tužbe za poništavanje raznih poslova čitav niz godina unazad.

Poverioci dakle imaju na raspolaganju ozbiljne pravne instrumente kojima se mogu zaštititi od nesavesnih vlasnika društava kapitala.

Međutim, svi principi ograničene odgovornosti su „pali u vodu“ sa  odredbama o prinudnoj likvidaciji ZPD-a. Tome, između ostalih, podležu sva privredna društva koja u prethodne dve godine nisu predala finansijske izveštaje APR-u. U pitanju su firme-mrtvaci, koje su odavno izgubile smisao postojanja. Za njih vlasnici nemaju interesa, ne predaju ni završne račune, a izbegavaju postupak redovne likvidacije jer je skup, komplikovan i dugotrajan. 

Samo ove godine po tom osnovu obrisano je više desetina hiljada takvih privrednih društava. U pitanju je višegodišnji problem, pošto su se takve firme gomilale od kada je Ustavni sud ukinuo tzv. „automatski stečaj“ koji je takve firme „čistio“, pa je zato osmišljen mehanizam automatske likvidacije (što je za svaku pohvalu).

Međutim, vlasnici takvih firmi suočavaju se sa posledicama primene nebuloznog stava 3 člana 548 ZPD koji predviđa neograničenu solidarnu odgovornost kontrolnih članova društva i tri godine posle brisanja društva iz registra! Odnosno vlasnik koji je, na primer, pre pet godina digao ruke od firme, odjednom postaje neograničeno odgovoran za sve njene obaveze. Takva odredba je pravni unikat i ne postoji ni u jednom pravnom sistemu.

Tako je dobra namera da se iz pravnog prometa jednostavno isključi, bez posebnih troškova, par desetina hiljada firmi-mrtvaca, potpuno obesmišljena. Naš pravni sistem napravio je sam sebi ogroman problem; mogu se očekivati na desetine (ili stotine) hiljada tužbi protiv vlasnika likvidiranih preduzeća. Što je još gore, svaki vlasnik društva sa ograničenom odgovornosti biće u strahu da će nekim budućim izmenama zakona biti uvedena neograničena lična odgovornost i u nizu drugih slučajeva, mimo ustaljene međunarodne prakse.