Kaluđerica na Seni ili kursevi strane normalnosti

Pitanje šta je normalno, a šta ne često je i pitanje konteksta. U Nemačkoj je tako normalno da vam se iznos plate saopštava u bruto iznosu, dok se kod nas iznos saopštava u neto iznosu. Jedan od direktora firmi za koje sam radio, slučajem okolnosti Nemac, pokušao je da uvede praksu saopštavanja plata u bruto iznosima. Jer mu je to bilo normalno.

Nenaviknuti da znamo osnovne informacije o našoj finansijskoj situaciji i da se finansijski staramo o sebi (recimo, budite fer, da li znate napamet, bez virenja, kolika vam je bruto plata?) praksu smo naravno u preduzeću dočekali na nož i radili sve da je sabotiramo.

Deo zaposlenih je mislio da je ovo uvod u neku prevaru, deo je kukao nad promenom sui generis, ali niko nije rekao sa razumevanjem – pa to je nemačka praksa i da zato on to tako. A i zašto bismo morali da razumemo baš svaku minornu nenormalnost na koju naiđemo ili koja nam se servira? 

(Nota bene: usled velikog otpora od prakse se brzo odustalo i naš se radnik još jednom izvukao iz nemačkog obruča i nastavio svoju borbu do neke nove neprijateljske ofanzive. Bila je to mala pobeda našeg normalnog.)

Jedan naš čovek otišao je u veliki svet. I baš kao ovaj moj Nemac i on je sa sobom poneo i svoje navike i svoje shvatanje normalnog. I on je, kao Nemac, rešio da svoje svetonazore praktično realizuje.

U Parizu je taj naš čovek na svoju velelepnu vilu sa početka 20. veka ugradio ganc nove PVC prozore. Jer, od PVC-a niko nije umro, a od promaje mnogi! A na kraju, njegova kuća, njegova pravila. 

Sigurno nije trebalo da traži nečiju dozvolu, jer ko normalan traži dozvolu. A i ako nema dozvolu, sad će sigurno neka legalizacija, pa će to biti OK, pomislio je, možda, naš čovek. Normalno.

Problem u ovoj priči je što je naš čovek zapravo naš ambasador, što je vila rezidencija Srbije, a država Francuska, izuzetno zainteresovana da joj se prestonica ne pretvori u Kaluđericu na Seni.

Pravna država Francuska delovala je hitro (je li ovo normalno ili nenormalno?) zahtevom da se zaštićeni objekat vrati u prvobitno stanje (da li je ovo normalno ili nenormalno?) te prestupniku izrekla kaznu u iznosu od 100.000 evra (normalno ili nenormalno?) koju će platiti ne ambasador, nego Živorad i Milinka (normalno ili nenormalno?) i to porezom koji je mogao da ode na to da Živorad i Milinka, recimo, imaju ambulantna kola u svom gradu.

Naše društvo još od 1989. godine pravi svoja pravila i kreira svoju normalnost, pravila za ono što se smatra normalnim. Nažalost, te dve normalnosti, naša i normalnost onoga što prepoznajemo kao svet zapadne civilizacije, deluju kao dva vektora suprotnih smerova. Što stvara sve veće probleme u momentima kada dođe do interakcije dve normalnosti, kao što je to bio slučaj sa ambasadorom, njegovim PVC prozorima i Francuskom.

To što su kod nas normalne postale čudne stvari i pojave – npr. korupcija, arbitrarna pravda, neodgovornost za javnu reč i javne finansije, to da se država poklanja tajnim ugovorima, potom, da se ne može saznati šta radi izabrani predstavnik naroda, da nam poslanik bude osuđivani ratni zločinac itd. itd. – to znači da ćemo mi uskoro morati da, pored kurseva stranih jezika, uvedemo i kurseve strane normalnosti, kako bismo uopšte mogli da budemo kompatibilni sa svetom, da tu njihovu normalnost ako ne prihvatimo, ono bar da je razumemo i da znamo kako se primenjuje. 

Da je ovakav kurs već postojao, ambasador bi mogao da nauči, recimo na kursu francuske normalnosti, da se u toj zemlji prozori ne mogu menjati kad se kome ćefne, da postoji urbanistički red i država spremna da ga štiti kaznama i da, ako ima promaje, traži dozvolu od opštine za radove. Ili da nije normalno pretući bilo koga nasmrt jer je prišao devojci za koju nije znao da ti je cura … 

Paralelno sa tim valjalo bi imati i kurseve domaće normalnosti kako bi se gospodin stranac mogao prilagoditi, da ne kažem unormaliti za bezbedno funkcionisanje u našem vilajetu. Recimo – iznos plate saopštavajte isključivo u njenom neto iznosu. Ako može i u evrima. Normalno!