Karić, Mišković, Bogićević…

Ako je nešto Bogoljub Karić rekao iskreno i od srca, onda je to rečenica da „vlast može sve – da te savije kao prase, stavi u pleh i ispeče“. To je bilo malo pre nego što mu je oduzet Mobtel, a njemu dat signal da je vreme da ode iz zemlje. Svemu tome prethodila je Karićeva akcija (koja se pretvorila u neuspeli pokušaj) da pored neformalne finansijske moći, stekne i formalnu, političku. U tu svrhu osnovao je stranku  Pokret snaga Srbije i uz pomoć novca i tada jake BK televizije krenuo u kampanju. Kad je počeo da kupuje i poslanike po Skupštini, tu mu je bio kraj.

Potpisnica ovih redova seća se da je, u vreme kad je Mobtel oduziman Kariću, redakcijama „iz pouzdanih izvora“ stigla informacija da će on biti uhapšen za dva dana. Trebalo je to objaviti i tako mu dati signal da ima 48 sati da ode. Mnogi su ovu „ekskluzivu“ i objavili, što je Karić ispravno shvatio i nestao pre zadatog roka. Za njim je izdata poternica, ali je naravno ostao nedostupan organima gonjenja.

Sada, deset godina kasnije, on je nadomak tome da postane ponovo slobodan čovek, pošto sudovi za ovo vreme nisu nikako stigli da se ovim predmetom pozabave (zbog toga što su imali krupnijih i važnijih slučajeva od ovog vrednog 60 miliona evra) pa je deo slučaja o zloupotrebi službenog položaja upravo zastareo, a drugi deo zastareva dogodine. Karić će tada moći da se vrati u Srbiju ali, kaže, neće. Nema vremena, vodi poslove u Rusiji i ne može da dangubi.

Tadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića optuživao je da je bio kreator kampanje protiv njega tvrdeći „ovde je u pitanju rat protiv mene“, a sad kaže da je Dinkić bio samo izvršilac, pa zato protiv njega nema ništa i čak bi sa njim mogao i da svira, „ko zna“. Eto šta je politika, a i veliki biznis, a to kod nas dođe na isto.

I upravo je u tome glavni problem. Ovde se velika bogatstva ne stiču postepeno, generacijama, radom, pameću, veštinom, petljom, već preko noći, isključivo uz pomoć dobrih veza sa vlašću. Bogoljubu Kariću, doduše, talenat za biznis niko ne može da ospori, za razliku od nekih drugih koji su se u pravom trenutku našli na pravom mestu, munjevito se obogatili i čim su izgubili privilegije i političku podršku, isto tako i propali. Neki od njih za sobom su ostavili milionske dugove i pravu pustoš. Neki su, pak, svoje poslovne „kombinacije“ platili i glavom. I sa jedne i sa druge strane.

Slučajevi su u ovoj oblasti različiti, ali im je veza sa vlašću, odnosno raskid te veze, zajednički imenitelj: Milan Beko je jedva izvukao živu glavu i nikako ne može da se nađe onaj ko je nameravao da mu je oduzme. 

Miroslavu Bogićeviću, biznismenu iz Šapca koji se pojavio niotkuda i postao vlasnik svega i svačega pa i tri rudnika čija je vrednost procenjena na dve i po milijarde evra, suđenje je nedavno počelo, a optužen je da je banke i druge poverioce ojadio za nepojmljivih 400 miliona evra.  

Miroslav Mišković, do juče bukvalno svemoćni i osioni gospodar svega (setimo se, da kažemo, doskočice „Kosovo je Srbija, ostalo je Delta“), dopao je zatvora pod stare dane, on i Aleksandar Vučić znaju zašto. Zbog kršenja zakona sigurno nije, ako ništa drugo, ono zbog notorne činjenice da su zakoni prethodno i pisani tako da Miškoviću odgovaraju, pa nije bilo potrebe da ih krši. Istina je da je njegovo hapšenje Vučiću pomoglo da osvoji vlast, ali se ovaj sigurno ne bi odvažio da ga „samo zbog toga“ hapsi, da tu nije bilo još nekih neraščišćenih računa.

U tom smislu, Koštuničina vlada bila je milostivija prema Kariću – uzela mu je Mobtel, ali mu je lepo ostavila 48 sati da pobegne. Ko zna, možda zato što bi ovaj, da je dopao suda, postavio pitanje – šta su radili predstavnici države u Upravnom odboru Mobtela, zašto su mu godinama dozvoljavali da izvlači milione iz Mobtela, a da nisu dali glasa od sebe. Jeste Karić imao 51 odsto, a država oličena u PTT Srbije 49 odsto, jeste kod nas manjinski akcionar potpuno obespravljen, ako taj akcionar nije država. Ako jeste, nastupa pravilo iz prve rečenice ovog teksta, ako ima dobre volje. 

Šta nam ovi, a i mnogi drugi nepomenuti slučajevi govore? Da u Srbiji, kad se lepo dogovorite sa vlašću, možete da ostvarite „srpski san“ za koji je onaj čuveni američki mačji kašalj. I da isto tako, kad se karte obrnu, ostanete bez ičega.

Sad se stvaraju neki novi bogataši koji ovo pravilo sigurno nemaju u vidu. Pa će u jednom trenutku da pomisle kako to sve što su stekli stvarno pripada njima. Kad shvate, obično bude kasno. 

Tu o pravom biznisu nema ni reči. I zato je naša privreda večito previše slaba, a politika previše jaka i zato stalno idemo naniže, a nikako naviše, jer su političari poslodavci privredi, a trebalo bi da bude obrnuto.