Koliko građani Srbije zaista uvažavaju naučnike?

Jedno od poslednjih Demostatovih ispitivanja javnog mnjenja je pokazalo da građani Srbije najviše veruju naučnicima i s tim u vezi, u potkastu istog Istraživačko-izdavačkog centra, na samom kraju razgovora mi je postavljeno pitanje da li mi ovi rezultati zvuče optimistično.

Odgovorio sam kratko i odrečno, a zatim i dodao kako prihvatam mogućnost da naši ljudi stvarno najviše veruju naučnicima, ali da smatram da se to uglavnom odnosi na one naučnike koji im govore stvari koje građani inače žele da čuju.

Bio je to odgovor u jednom trenu i bez ikakvog prethodnog razmišljanja, međutim, iako je od razgovora već prošlo nekoliko nedelja, nisam našao bolji odgovor – i dalje tvrdim da u ovom nalazu Demostata nema ničega što bi trebalo da nas uteši ili oraspoloži.

Mi smo društvo kroz koje nova naučna znanja propagiraju s teškom mukom i uz savladavanje velikog otpora, a takve zajednice retko vole naučnike koji govore istinu kakva god ona bila, već svoju podršku obično daju onima čija je priča građanima a priori prihvatljiva.

I nažalost, tako će ostati sve dok se ne dogodi čudo, a to je da najzad počnemo da popravljamo obrazovanje i da zatim s tim promenama nastavimo još najmanje dvadeset godina bez dužih prekida.

Šta mislite, recimo, koliko je naš narod danas spreman da prihvati mišljenje inženjera rudarstva i geologije i kakav je realni uticaj naučnika iz ovih oblasti na javno mnjenje u Srbiji?

Primer je, priznajem, u izvesnoj meri ekstreman jer se prema ovim strukama poslednjih godina u Srbiji razvila društvena omraza kojoj nema premca od industrijalizacije Srbije naovamo.

Naša javnost se danas gotovo navikla na političko ofanzivni ekopopulistički i ekonativistički narativ koji je nastao neprirodnim spajanjem zelene agende i nacionalnih/nacionalističkih programa.

U takvom ambijentu o istraživanju i eksploataciji mineralnih sirovina javno može da priča ko god hoće, dovoljno je da zauzme poziciju (jedinog) zaštitnika naših šuma, našeg zemljišta i naše poljoprivrede; svakome ko se javnosti obraća iz te perspektive dozvoljeno je da prosuđuje i presuđuje rudarskim projektima nezavisno od toga da li je naučnik ili još uvek nije načisto s time je li Zemlja zaista ravna ili mu samo tako izgleda.

Naš narod podjednako veruje svima koji tako govore, s tom razlikom što laicima samo kliče i odobrava, dok je naučnicima spreman i da se klanja i da njihove reči dalje širi kao mantru.

Suprotno tome, iznošenje drugačijeg mišljenja u javnom prostoru nikako nije poželjno, a za samog oglašivača – gotovo isključivo osobu iz struke – može da bude i krajnje neprijatno.

I šta možemo da naučimo iz ovog primera, da li naši građani uvažavaju mišljenja naučnika? Kako da ne, ali samo mišljenja onih koji ih zastrašuju i upozoravaju da će ih (građane) ili raseliti ili potrovati, dok naučnike koji bi da im kažu da se nijedan dijalog ne vodi u panici i strahu i da su rasprave o inženjerskim poduhvatima ipak malo složenije od komunikacije emotikonima – njih naša javnost ili odbija da čuje ili ih jednostavno eliminiše besramnim etiketiranjem.

Ovaj pesimizam u vezi s nalazima Demostata o današnjem poverenju građana Srbije u naučnike ne bi trebalo smatrati mojim pristrasnim konstruktom iz ličnog razočaranja zbog toga što pripadam jednoj stigmatizovanoj struci.

Ima i drugih primera u kojima naš narod pokazuje ovu sklonost ka selektivnom ukazivanju poverenja svojim najobrazovanijim pojedincima, i to redovno po istoj šemi – uvek će pre prihvatiti naučnike koji kao da čitaju misli i želje građana Srbije i koji mahom govore o našim brojnim kolektivnim kvalitetima po pravilu nerealizovanim zbog zle kobi ili (još bolje) zbog neke tuđe krivice.

Našim građanima zvuči puno logičnije i razumljivije kad čuju kratku (i ničim neobrazloženu) tvrdnju kako je obrazovanje u Srbiji loše zato što nam je Šuvar uništio srednje, a „Bolonja” visoko školstvo, dok s druge strane nemaju ni gram strpljenja da saslušaju nešto više o pravim problemima obrazovnog sistema, poput toga da danas imamo skoro tri puta više srednjih stručnih škola nego gimnazija ili činjenice da su nam univerziteti razjedinjeni kao nigde u svetu.

Pritom, kada stav o krivici drugih za loše stanje u našem obrazovanju ili mišljenje da nam je „Bolonja” upropastila studente čuje od prodavca na pijaci, naš će građanin zavrteti glavom i pomisliti: ma ima čovek pravo, ali ako tako nešto čuje od poznatog univerzitetskog profesora na televiziji, e to onda znači i kraj svakoj dilemi i potrebi za sopstvenim promišljanjem, to će onda biti preuzeto kao presuda i dalje će se propovedati po slavama i drugim porodičnim okupljanjima – jer: tako reče (onaj) profesor.

Na isti način se vrši selektivna distribucija građanskog poverenja naučnicima i u slučaju mnogih drugih tema.

Na primer, priča o tome da smo postali kolonija jeftine radne snage zbog sprege stranog kapitala i naše korumpirane vlasti biće uvek prijemčivija od one u kojoj bi se neki od razloga za takvo stanje našao i u nama samima, recimo u činjenici da preko 20% naših građana nije svojim obrazovanjem dobilo nikakvo zanimanje.

Do potpuno analogne raspodele poverenja u rezultate naučnih istraživanja dolazi i u vezi s polemikama o posledicama korišćenja osiromašenog uranijuma tokom NATO bombardovanja i o pitanju koliko bi dozvola za istopolne brakove i za usvajajnje dece od strane takvih parova mogla da ugrozi opstanak tradiocionalne porodice u Srbiji.

Dakle, nije stvar u tome da li se u našem društvu veruje (bilo kojim) naučnicima, već je važno to koliko smo spremni da poverujemo u istine koje nam nisu prijatne. Dok god ima naučnika koji se vrednosno prilagođavaju društveno poželjnim sadržajima, oni će dobijati veću podršku građana, ali će to uvek biti pre političko poverenje nego izraz prosvetiteljske želje jednog društva za novim znanjem.

Zato našim poštovanim građanima preporučujem da uvek i dodatno porazmisle pre nego se odluče kome će poverovati. Formalnih naučnika ima puno: jedni vam svojim znanjem mogu pomoći da prebrodite pandemiju – doduše uz puno truda i discipline – dok s drugima možete zajedno da se narugate „najsmešnijem virusu” i mirno isplanirate „šoping u Milanu” – pa birajte!

Vladica Cvetković, akademik i profesor Rudarsko-geološkog fakulteta