Koliko košta život?

Zlatibor Lončar ponovo je, nažalost, postao ministar zdravlja. Svoje nameštenje svečano je obeležio izuzetno bezobraznom izjavom da građani treba da na kraju nekog lečenja, kada izađu iz bolnice, dobiju račun da vide koliko njihovo lečenje košta.

Reklo bi se, po ovoj izuzetno bezobraznoj izjavi, da ministar izgleda misli da nam lečenje plaćaju lično on i šef mu Aleksandar Vučić iz svog džepa, pa valjda treba da im budemo zahvalni umesto što kmečimo zbog lista čekanja koje se mere godinama, na kvalitet pregleda i terapija i na često potpunu dezorganizaciju koja vlada u zdravstvenom sistemu.

Čini se, po ovoj izuzetno bezobraznoj izjavi, da ministar Lončar nije obavešten da građani od svoje plate svakog meseca plaćaju zdravstveno osiguranje, mada često godinama ne odu kod lekara sve dok ne budu primorani, jer znaju da će ih tamo sačekati pakao, a da li će biti izlečeni nakon što kroz taj pakao prođu, pitanje je.

Mogao bi se, po ovoj izuzetno bezobraznoj izjavi, steći utisak da ministar Lončar ne zna da se zdravstveni sistem delimično finansira i iz budžeta Republike Srbije, a ko puni taj budžet? Pa nikad nećete pogoditi – građani!

E, sad, ko si ti, reći će neko, da iznosiš nekakve paušalne ocene o stanju zdravstvenog sistema, pa nije to sve tako loše, nemoguće je da baš ništa ne valja, pa je l’ ti mrziš svoju zemlju kad tako pričaš? Stvar je, međutim, u tome što ne iznosim nikakve paušalne ocene, mogu vrlo osnovano da pričam, kao verovatno i hiljade drugih ljudi, na osnovu paklenog iskustva koje sam u našem zdravstvenom sistemu proživeo i preživeo pokušavajući najpre da spasem život, a potom da bar olakšam muke majci oboleloj od kancera na plućima i mozgu.

Mogao bih natenane ministru Lončaru da pričam o tome kako izgleda kada izgubiš nedelje na besmislene administrativne i birokratske budalaštine u situaciji kada je gubitak i jednog jedinog dana prevelik. Mogao bih da mu pričam o beskrajnim redovima na neurohirurgiji u Kliničkom centru Srbije ili o pulmologu iste te institucije koji 10 minuta neobavezno ćaska sa mladom koleginicom o vremenu, dok ga u kolicima čeka polumrtva pacijentkinja kojoj potom posveti cela tri minuta. Mogao bih da mu pričam o doktorki u „Dragiši Mišoviću“, koja mi na raspitivanje o palijativnoj nezi kaže: „Uopšte nemoj da mi dovodiš pacijentkinju u takvom stanju, ja neću da je primim!“

Mogao bih da mu ispričam još milion užasnih priča iz ta tri meseca koliko je trajala naša borba i svega nekoliko svetlih primera kada su se prema nama ophodili onako kako bi trebalo – kao prema ljudima. I to je nešto sa čime se svakodnevno susreće na hiljade ljudi u našim bolnicama. I možemo mi da pričamo, ali ministar Lončar nažalost ništa od toga ne bi razumeo, jer šta on pa zna o stanju zdravstvenog sistema? Sumnjam da se, ako se uopšte leči u Srbiji, leči poput nas običnih smrtnika tako što čeka na preglede nedeljama, na magnetnu rezonancu mesecima, a na operacije godinama. Mnogi u tom i takvom sistemu već u startu nemaju nikakvu šansu da se izvuku, a oni koji je imaju, u bespućima te dezorganizacije, neefikasnosti, sporosti i javašluka je vrlo lako izgube.

Ipak, u vezi sa jednom stvari je ministar Lončar u pravu. Reče on da ovakvim stanjem u zdravstvu nisu zadovoljni ni zdravstveni radnici ni pacijenti. I to je tačno. Ali postavlja se onda logično pitanje šta on po treći put radi na mestu ministra zdravlja? Kakav si ti to ministar sektora ako tim tvojim sektorom nije zadovoljan niko u njemu? Gde je tvoja odgovornost kao najviše figure u tom sistemu?  I može račun za sve usluge, nije problem, mi građani to plaćamo, pa plaćamo. Ali onda da obračunamo i koliko nas koštaju onaj pomenuti javašluk, dezorganizacija, neefikasnost, sporost i nehumanost tog sistema, pa da vidimo onda ko kome dođe i koliko. Da se raskusuramo.