Lament zabrinutog građanina

Dobar deo mog građanskog aktivizma, u koji ubrajam autorske tekstove i izjave u medijima, kao i sve aktivnosti vezane za inicijativu ProGlas, dolazi iz jedne pomalo sebične želje da meni lično bude jasnije šta se sa ovim našim nesrećnim društvom dešava.

Ta želja se, u suštini, svodi na jedan misaoni tok iz tri dela. Najpre se iskreno zabrinem pri pomisli da živim u zemlji u kojoj jedan čovek neprikosnoveno vlada već 12 godina (ove jeseni na fakultete stižu đaci koji su čitavo svoje preduniverzitetsko obrazovanje obavili pod njegovom vlašću!). Zatim, usput, dok tako razmišljam, prisetim se i toga koliko se taj isti čovek veoma nedolično ponaša u javnom prostoru, od čega mi postane zlo. Na kraju mi se tok misli završava osnovanom i (zato još više) poražavajućom sumnjom da on (možda) toliko dugo i vlada baš zato što se tako ružno ponaša – e, od tog poslednjeg mi pripadne istinska muka, tu se čitava ova priča zatvara u krug bez početka i kraja, i bez izlaza. U ovom tekstu dajem jednu kratku analizu ove moje lične jadikovke, lamenta jednog zabrinutog građanina nad društvom u kojem živi.

To što se u mojoj državi za sve pita samo jedna osoba smatram tužnom stvarnošću koja bi za mene bila uvek porazna, nezavisno od toga ko je taj čovek, kako se zove ili kako izgleda. Svako društvo koje zanemari potrebu za podelom vlasti, dopusti potčinjavanje svojih institucija i prihvati nesmenjivost aktuelnog vlastodršca, pravi kolosalni građanski i civilizacijski korak unazad.

Ovaj društveno-humanistički retro-step kod nas je započeo još 2012. godine (sećate se, to je ona godina kada smo imali poslednje poštene izbore i kada je još uvek bilo slobodnih medija pod nacionalnom frekvencijom) i, posmatran iz aktuelne perspektive, taj korak je uporediv sa odlukom jedne gradske uprave da se u njenim urbanim prostorima javni prevoz obavlja volovskom zapregom; istina, može se i tako kretati kroz jedan savremen grad, ali se postavlja pitanje zašto bi se iko opredelio za takvo rešenje, ono bi bilo upitno čak i za društva koja zaista nemaju drugih prevoznih sredstava, a volova imaju na pretek.

Autokratija o kojoj pričam jeste primaran problem našeg društva, ali ona je u ovoj analizi najmanje komplikovana stvar. Naime, svi znamo da je u Srbiji kompletna politička moć skoncentrisana u rukama jednog čoveka i ostaje samo da oni kojima to smeta pokažu da ne pristaju na takvu kolektivnu bruku, što jedan broj nas i čini. Na tribinama ProGlasa sam upravo na tome insistirao, na neophodnosti da se što više osoba uključi u jedno zajedničko glasno nepristajanje, jer, uvek bih podvukao, ovako organizovano društvo nije ni dobro, a nije nam ni suđeno. A da li stvarno nije?

Da bismo odgovorili na pitanje jesmo li mi zaista narod kojim ne može drugačije da se vlada (osim ovako), moramo da se osvrnemo i na grotesknu formu trenutne autokratije, koja se najbolje ogleda u tome kako se predsednik Srbije ponaša u svojim javnim nastupima. Mnogi se građani odlučuju da ne gledaju njegova pojavljivanja u medijima, da bi sebe poštedeli psihofizičke nelagode ili one posebne mešavine sažaljenja i gađenja, ukoliko se uz njega pojavi i neko od bliskih saradnika. Među tim zgađenim građanima ima onih koje tek ti melodramatični govori i prenemaganja probude i pokrenu ali, sudeći prema snazi ukupnog otpora, broj tako probuđenih osoba nije veliki. Nije to ni neka šteta, jer promene neće doneti oni koji u borbu za demokratiju krenu zbog toga što predsednik kinji svoje saradnike ili zato što su patetika i tanak humor delovi njegovog karaktera, nama su potrebni građani koji bi pružili otpor i da nam je samovlasni predsednik sto puta pristojniji nego što jeste.

I baš na ovom mestu dolazimo do najkomplikovanijeg (i najsumornijeg) pitanja moje današnje tužbalice, a ono glasi: da li je stvarno moguće da većini građana u Srbiji u stvari imponuje vladar koji se onako ponaša?

Kojim god putem da krenemo u ovu raspravu, doći ćemo do teskobnog zaključka da je to tačno, a da je osnovni razlog u tome što u Srbiji ima mnogo neobrazovanih građana rudimentarnih kulturnih standarda, čiji prohtevi ne idu mnogo dalje od punog frižidera, šarenog televizora i jeftinog piva u kladionici, a sasvim retko dosežu do pitanja individualnih građanskih prava ili tolerancije prema različitosti. Takve ljude vlast lako kontroliše potkupljivanjem ili zastrašivanjem, zavisno od potrebe i slučaja. Najgore od svega je što činjenicu da se takvi građani lako daju uplašiti nečim što slabo razumeju, koriste i ljudi izvan vlasti, koji, recimo, na identičan način šire strah od vakcinacije ili od geoloških istraživanja litijuma (i bora).

Premda u osnovi tačan, ovaj zaključak ne vredi mnogo, jer se narod ne menja preko noći, niti u jednom izbornom ciklusu, zato se, kao i u mnogim svojim ranijim tekstovima, okrećem ljudima koji odlično razumeju šta se dešava, ali ćute, a to su oni najobrazovaniji. Njihova tišina može da se prekine i preko noći i premda njihov glas sigurno ne bi srušio autokratiju, mogao bi je barem malo okruniti.

Dakle, onima kojima smeta nesmenjivost vlasti preporučujem da to javno pokažu, a da prethodno odbace sve razloge zbog kojih to do sada nisu učinili.

Evo, poslužiću se ličnim primerom u objašnjenju kako se eliminiše ćutanje zbog konformizma. Budući da potičem iz veoma skromne porodice, mogu slobodno da kažem da nikada u svom životu nisam bio ni obrazovaniji niti sam u materijalnom smislu bolje živeo nego sada, zato savršeno razumem sve one koji bi me upitali zašto se onda uopšte žalim, šta mi to toliko smeta? Pa smeta mi samo to što jedna osoba poseduje nekontrolisanu vlast – to nije normalno i nikada nije vodilo dobrome. I ne mogu da budem miran, ali baš nimalo, zbog toga što se još uvek nije desilo da neko blizak vlasti naudi nekom bliskom meni i da za to nikako ne odgovara – kako da me to teši, ako vidim da se takve stvari dešavaju drugima.

Nijedna zemlja se nije izborila za demokratiju tako što je većina njenih najobrazovanijih građana ćutala i gledala svoja posla. Neće to moći ni moja Srbija – amara terra mia!

Vladica Cvetković, akademik i profesor Rudarsko-geološkog fakulteta