Lekcije sa vrha vlasti

Više uopšte nije bitno da li je na mestu ministra ovaj ili onaj partijski funkcioner, dok mu je to jedini kvalitet i preporuka, umesto znanja o resoru koji vodi. Bitno je da se na vrhu vlasti promeni standard ponašanja i sistem vrednosti. Pa da, recimo, neko kredibilan roditeljima i deci razložno objasni da se uspeh u životu ne postiže kupovinom ispitnih pitanja.

Ovako se udruženim snagama celog obrnutog sistema vrednosti došlo do velikog finala – i deca od 14 godina uvučena su u kriminal. A ona koja se time nisu bavila, nego su sela i učila, naučila su važnu životnu lekciju – rad i trud se ne isplate, dok se podvale isplate, čak i kad vas uhvate. Ključno je da nikako ne priznajete krivicu i ne prihvatate odgovornost.
Tome našu decu uči lično ministar prosvete, kao direktni predstavnik sistema i onaj koji uspostavlja standarde. Nema on, kaže, ništa sa ovim skandalom  jer lično niti je štampao, niti je na Zelenom vencu preprodavao rešenja testova iz srpskog i matematike. Osim radnice Službenog glasnika koja je, navodno, neprimetno iznela ispitna pitanja, glavni krivac je profesorka pod imenom Marija Popović koja je otkrila i prijavila krađu i podvalu.  Proziva je javno ministar koji nije podneo ostavku i uči je etici i moralu, a da pritom ne može da pogodi ni šta inkriminisana predaje. Smatra da je sociolog. A profesorka je, eto, filozof, koji u elitnoj Trećoj beogradskoj gimnaziji predaje logiku, građansko vaspitanje i vodi tim za zaštitu dece od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja.
Moral na stranu, logiku na sunce – da li je logično da ministar, koji je u direktnom i dugogodišnjem sukobu interesa jer predaje na fakultetu Megatrend i tamo prima veoma visoku platu u vreme dok je ministar, nekoga (bilo koga!) podučava etici i moralu? Pa nas još i teši – što se njega tiče, nije mu uopšte ni stalo da bude ministar, ionako radi na drugom mestu i tamo prima platu. On se ovoliko žrtvuje zbog nas. I zato neće da ode. Da li smo mi stvarno baš njega izabrali da vodi stratešku oblast obrazovanja, ključnu za naš dugoročni opstanak?
Ako i jesmo, mi smo ga i zaslužili, ali naša deca nisu. Evo, na primer, nije sramota priznati – neki od nas svoju decu uče poštenju, vaspitavaju ih da ne kradu, ne varaju, da se oslone na svoj rad i pamet i da dobiju onoliko koliko zarade. A država ih, kako ispada, uči sve suprotno. Ministar prosvete ih svojim primerom uči da se greške nikako ne priznaju, da se krivica uvek svaljuje na drugoga, da se odgovornost ne preuzima ni za živu glavu, da se na sva pitanja odgovara isključivo arogancijom pa čak i vikanjem, ili se trčećim korakom beži od novinara  i da se profesori javno šikaniraju zato što su časno i dosledno bili pedagozi. Dovoljno vam je samo da se upišete u pravu partiju i sve vam je dopušteno. Onda svoj posao ne treba ni da znate, niti da ga radite.
Šta još treba da se desi pa da neko sa čelnih mesta u državi skloni ovakve ljude, kad već ne umeju da shvate zašto je potrebno da se sklone sami? Zašto je to toliko bitno i kakve to sve veze ima sa ekonomijom i „Novom ekonomijom“?
Veza je sasvim direktna. Od prosvete sve počinje i  sve ide dalje. Tu se postavlja temelj i uspostavlja sistem vrednosti i stav prema životu. Ako u svetskoj globalizaciji ne obezbedimo svojoj deci najbolje moguće obrazovanje i ne usadimo im osećanje da se uspeh postiže samo radom i znanjem, koje se stiče i koristi celog života, a da se testovi i diplome ne kupuju, na svetskoj sceni nećemo imati šta da radimo. Osim da unosimo ugalj i prenosimo kofere pametnijima i obrazovanijima od sebe. Po ceni koju će biti raspoloženi da plate za tu vrstu posla. I niko nam neće biti kriv ako naš najveći „kvalitet“  bude jeftina radna snaga. O tome je ovde reč.