„Leks Zorana“ opet u Skupštini

U trenutku pisanja ovog teksta u Skupštini se, naravno bez ikakve debate, usvajaju četiri zakonska teksta iz oblasti rudarstva i energetike.  Nažalost, utisak je da svrha zakona nije samo rešavanje sistemskih pitanja, već da se pravi zakon po meri kompanije Rio Tinto. Javnim interesom se proglašava privatni interes (istraživanje i rudarenje litijuma), uvodi se mogućnost sklapanja posebnog ugovora sa investitorima, kao i čitav niz drugih spornih rešenja. Javni interes se uvodi i radi forsiranja obnovlјivih izvora energije – opet isklјučivo u korist privatnih investitora.

Iza svih tih zakona stala je ministarka Zorana Mihajlović, koja se nalazi u svim vladama Srbije već devet godina. Ako nešto kod nje nije sporno, onda je to izuzetna energija (Vučić ju je čak jednom nazvao „buldožerom“); pri tome ona se ne libi ničega radi sopstvenog marketinga i promocije.

Primera za to je mnogo; njena karijera u Vladi je počela najavom da će cena struje za građane pojeftiniti 20%. Od toga naravno nije bilo ništa; takav potez bi uništio EPS ali je zato njen nastup pokazao veliki stepen diletantstva, iako se sama predstavlјala kao ekspert za energetiku.

U svim resorima do sada Zorana je agresivno nastupala. Po ubrzanoj proceduri, bez dovolјno premišlјanja i analize, kreće u donošenje nove zakonske regulative. Ali, kao što kaže stara narodna izreka,  „što je brzo to je i kuso“. 

Teško je kvantifikovati štete od zakona koji su bili usvajani na brzinu i bez dobre pripreme. Na primer, krovni zakon u građevinarstvu o planiranju i izgradnji menjan je za vreme njenog mandata čak šest  puta – dva puta 2014. godine, 2018. godine, dva puta 2019. godine i na kraju 2020. godine. Zakon o planiranju i izgradnji je „mali ustav za građevinarstvo“ i stalno menjanje njegovih odredaba uvodi pravnu nesigurnost u oblast koja je pre svega zahteva kvalitetnu i predvidlјivu zakonsku regulativu. 

Zorana Mihajlović se posebno upetlјala i sa važnim pitanjem konverzije koje je zbog nakaradnih zakonskih odredaba zaustavilo izgradnju čitav niz godina. Istine radi, konverziju je uveo još 2009. godine Oliver Dulić; upravo zato je i veći promašaj Zorane Mihajlović koja je nastavila sa greškama prethodnika, iako su davno mogle da se sagledaju sve besmislice te odredbe. I tu se Zorana žestoko izblamirala;  iako je najavlјivala da će budžetski prihodi po tom osnovu biti 500 miliona evra, na kraju je de fakto odustala od naplate konverzije.

Iza sebe u resoru građevinarstva ostavila je famozni leks specijalis, odnosno „leks Behtel“, koji je proširen tako da omogućava izgradnju kapitalnih objekata infrastrukture usput derogirajući čitav niz sistemskih zakona. Ali, osim suspenzije pravnog poretka u oblasti eksproprijacije, planiranja, katastra, zakon je omogućio da se mimo javnih nabavki posao od skoro milijardu evra poveri američkoj kompaniji Behtel.  

Ako sve ovo prođe, Srbija će postati država u kojoj će svaki privatni investitor moći da traži ustanovlјavanje javnog interesa za šta god mu padne na pamet – i to ne samo za pokretanje rudnika već i za gradnju fabrike, šoping mola, stambenog bloka ili vetroparka.

Zato moramo da se upitamo, vraća li nas sa ovakvim zakonima Zorana Mihajlović u doba komunizma, samo što država sada oduzima privatnu svojinu i derogira pravni poredak ne iz državnog interesa kao nekada, već u korist privatnog kapitala?