Mali ogled iz propadanja

Zamislite da živite u Srbiji ali daleko od Beograda i Novog Sada. Recimo u Leskovcu, mada ne mora tamo, može i u Novom Pazaru ili Požegi. Svejedno. Tokom godina toliko je ljudi otišlo u inostranstvo iz vašeg bližeg ili daljeg okruženja da sigurno imate barem drugara preko, ako ne nekog strica ili barem tetku. Od pre par godina iz Srbije se na rad u Nemačku možete odseliti legalno. Odete kod druga-tetke-strica-mame u Nemačku i radite na nekoj baušteli 6 meseci. Minimalac koji možete dobiti je 11,3 evra na sat – dakle oko 1.800 evra na mesec. Ako imate neke veštine zaradićete 14,7 evra na sat, odnosno 2.325 evra na mesec. Plus prekovremeno, plus vikend, plus praznik, plus prevoz, plus topli obrok plus, plus, plus…
U realnosti, plata se u Nemačkoj u zavisnosti od mesta na baušteli kreće od oko 15 evra do oko 22 evra na sat – što je od 2.400 do 3.500 evra mesečnog prihoda. Oduzmite od toga poreze i prireze od dvadesetak posto – (detalje vidi na www.constructionworkers.eu) – vama ostaje svotica koja uz činjenicu da tamo živite najverovatnije kod tetke omogućava da uštedite i do 1.000 evra na mesec. Ovo je realno u nemačkim uslovima u kojima je supermarket jeftiniji nego u Srbiji, a sobu kod tetke ne plaćate. Ili imate stan, pa svaki od vas petorice cimera plaća po 300 evra. Neka se, dakle, posle 6 meseci vratite sa 6.000 evra u džepu u taj neki naš izmišljeni grad, nazovimo ga Kruševački Pazar.

Kod kuće verovatno živite sa roditeljima (ko većina naše omladine), mama kuva, pere, sprema. Trošak i tu manje-više nula. Vi ste zapravo došli sa 6.000 evra raspoloživog dohotka u džepu. Shvatite ovu kroki-matematiku strogo okvirno. Igre radi. To praktično znači da vi imate na raspolaganju 1.000 evra mesečno, što vas čini bogatijim i od profesora gimnazije i od lekara opšte prakse u vašem gradu. Vi ste zapravo tu negde oko ili iznad nivoa primanja hirurga. Zapravo sa 1.000 evra mesečno vi ste finansijska elita u većem delu Srbije.

Naravno, nema ovakvih ljudi na stotine hiljada. Što ne znači da ih neće biti. Ali ih ima sve više. To su vrlo verovatno oni zbog kojih se pitate ko to sedi usred radnog dana u kafiću i za koga se otvaraju toliki kafići. Bilo bi zabavno da se neko stručniji od mene pozabavi ovom temom.
Uglavnom, prema podacima NBS, dijaspora je samo legalnim putem u Srbiju poslala 2,8 milijardi evra. A kam gi autobuska pošta i koverte za tetkino zlato… Poređenja radi, od rmbanja u poljoprivredi smo u 2017. godini (tvrdi g. Vojislav Stanković za BIF) zaradili oko 3,6 milijardi evra. Strane investicije u Srbiji za 2017. iznosile su manje od toga – 2,1 milijardu. Ovo dijasporu čini najvećim stranim investitorom u Srbiji. Doduše, sa mikrokreditnom linijom investicija, ali bože moj. Sa rastućom dijasporom i opštim propadanjem zemlje pitanje je (verovatno) godine kada će dijaspora „zaraditi“ Srbiji više nego poljodelnik, što će baš biti svečan momenat našeg sunovrata.
Ovo sve ima jednu opasnu implikaciju po mogućnost našeg društva da se ikada reformiše i od ovog legla sada već endemske korupcije i tiranije partijskog mediokriteta postane društvo funkcionalne demokratije, vladavine prava i tržišne ekonomije (koja ovde, izgleda, postoji samo za malinare).
Ukratko, dijaspora je postala industrija. Poćeraš čoveka društvenim haosom i rešiš se gomile problema, a on ti zauzvrat šalje novac. To jest, ne tebi, nego mami, tati, baki, bratu… Sezonski rad po inim bauštelama takođe donosi sve više keša državi. Zbog toga se verovatno niko iole pametan na Balkanu i ne trudi da zaustavlja odlazak ljudi. Jer, što kaže Staljin, nema ljudi, nema problema. Zato se valjda i dovode uglavnom firme upitnog renomea u pogledu poštovanja radnih prava, zato se valjda i insistira na dekuražiranju struke i profesije stranačkim protežiranjem mediokriteta i amatera. Samo da se pošalje što jasnija poruka – kome je do reda i prava eno mu Štutgarta.
A ima i još gore. A to je razmišljanje na temu mladog čoveka sa početka priče, koji je 6 meseci hadžija u svom vilajetu sa 1.000 evra zarađenih, sa puno truda, ali bez puno škole. Kako ga naterati da glasa za promenu? I to ne promenu stranke – već promenu sistema vrednosti! Promenu nakon koje duže vreme više neće imati tih 1.000 evra za non-stop zezanje, već će raditi u nekoj firmi 8 sati za 500 evra, a zauzvrat dobiti „funkcionalnu državu“ – šta god to bilo i sve i da ima ko da mu je ponudi, ko što nema.
Čini se zato da je zalaganje za promenu ovog društva, usled naizgled nebitnih pojava kao što su liberalizacija globalnog tržišta rada i pojave jeftinih avio-kompanija (što je sve bespogovorno dobro, jer daje neku alternativu čoveku da svojih sedamdesetak godina života ne provede ko apsolutni pas) zapravo postalo isto što i zahtevanje od ljudi da glasaju protiv svojih finansijskih interesa i poziv građanima da sistem koji su polako sebi izgradili stave opet na kocku. Kocku sa vrlo neizvesnim krajem i kocku na ideju koja nakon lošeg iskustva sa prokockanom šansom 5. oktobra deluje baš teško ostvariva. Ideju da može tih 14,57 evra na sat imati i ovde, ali samo ako nema korupcije. A za to treba poverenje. A odakle nama taj luksuz.