„Migovi“ i babina penzija

„Mladi podržavaju jednokratnu pomoć penzionerima jer oni žive od penzija svojih roditelja“, izjavio je, mrtav hladan, srednji član dinastije Krkobabić, Milan, doskorašnji direktor Pošte Srbije koji je na to mesto, po odlasku u Vladu, postavio svoju bivšu sekretaricu. On se premestio na mesto ministra bez portfelja u Vladi Srbije, što je uglavnom šifra za one koji „moraju“ da budu na vlasti, bez obzira na to što nemaju šta konkretno da rade.

U međuvremenu je objavljeno da Krkobabić dinastija samo u nekretninama ima oko milion i osamsto hiljada evra. A gde je ostalo, što nije pretvoreno u nekretnine. Ovo ne bi bilo sporno da nije reč o ljudima koji se bave politikom, uža specijalnost – zaštitnici prava siromašnih penzionera. Da su skloni i biznisu, pokazuje slučaj majke Krkobabića, koja sa svojih 90 godina upravlja povelikom poslovnom imperijom neutvrđene vrednosti. Ali je zato mlađi Krkobabić, sin Stefan, zaposlen kao potpredsednik Privredne komore Beograda (institucije koja postoji bez tačno utvrđene svrhe) i prema pisanju žute štampe čak je i stan u naselju Belvil kupio uz subvenciju države. 

Zašto su ove ličnosti, kao stvorene da budu inspiracija za neke nove „Maratonce“, uopšte predmet razmatranja? Zato što one nisu izolovani fenomen, već čista paradigma stanja i sistema vrednosti u kome živimo. Politika, još od doba takozvane tranzicije, služi da se na brzinu obogatite, da vas niko ne pita kako ni koliko, još manje treba da brinete da ćete zbog toga odgovarati kad siđete (ili padnete) sa vlasti. I to iz jednostavnog razloga – posle vas će doći drugi koji su takođe gladni svega, neopterećeni ni moralnim skrupulama ni strahom od budućnosti, pa neće da vas diraju. Kao ni njih oni sledeći.

Ono što je poslednjih godina novo, jeste potpuno odsustvo elementarnih skrupula  i nezamaranje bar pokušajem da se besprizorno bogaćenje, neki bi rekli i otimanje, zakamuflira i zaogrne u neku koliko-toliko zakonitu formu. Tako smo došli dotle da se i tender za novogodišnju rasvetu raspiše zajedno sa crtežom Deda Mraza koji jaše irvasa, identičnim slici tog istog Deda Mraza iz kataloga odabranog ponuđača. 

Kad postavite pitanje zašto je taj tender baš toliko očigledno namešten, i mora li to sa novogodišnjim osvetljenjem da bude baš tako brutalno  očigledno, dobijete odgovor od predsednika Vlade Republike Srbije „ima da blešti i Beograd i Niš i Novi Sad i iduće godine će da blešti dva puta više“. A onda njegovi čauši u razradi teme objasne kako „ljudi nikad nisu zadovoljni – ni kad blešti, ni kad ne blešti“. Bez ikakve svesti da sad već svi vide kolika je bahatost onih koji u naše ime vladaju. Beograd, na primer, blešti još od početka novembra, dok sve više ljudi nema novca da plati ni struju koju u kući potroši.

Za to vreme zamajavanje se nastavlja punom parom – samo što smo proslavili sto dana rada aktuelne vlade, formirane posle sasvim nepotrebnih vanrednih izbora, već nam se nameće tema novih parlamentarnih izbora na proleće, zajedno sa predsedničkim. Njihova besmislenost je tolika da će morati da se izmisli neka velika afera i isfabrikuje kriza zbog koje će „morati“ da se raspišu i parlamentarni izbori, kako bi se opet kupilo vreme. Novac u budžetu za 2017. već je obezbeđen za predsedničke izbore, pa to neće ništa da košta, već je objasnio predsednik Vlade, ali još nije objasnio šta bi bio tačan razlog tih izbora.

Zatim, danima slušamo o „migovima“ koje smo dobili besplatno od braće Rusa, pošto je Putin podlegao Vučićevim molbama. Jedino ćemo morati braći Rusima da platimo par stotina miliona evra za remont, pošto su avioni stari oko tri decenije. Ali, šta je važno? Važno je da ćemo sad i u ovoj oblasti, kaže predsednik Vlade Republike Srbije, biti apsolutno prvi u regionu.

Gledaju i slušaju sve ovo (i još mnogo toga) oni mladi ljudi iz prve rečenice, dok čekaju da im baba i deda prime po 5.000 dinara državne milosti, gledaju, pa odu u školu jezika da upišu nemački. U jednoj od vodećih škola jezika u Beogradu kažu da je potražnja za učenjem pre svega nemačkog, pa potom skandinavskih jezika i standardno engleskog, u poslednje tri-četiri godine doživela bum. Idu deca gde ih noge nose, da ne slušaju o „migovima“ dok sede kod kuće i čekaju babinu penziju.