Minimalac ispod minimuma

Kraj leta i novi pregovori o minimalnoj ceni rada. Scenario već viđen: sindikati predlože jedno, poslodavci mnogo manje, na kraju predsednik, kome to nije u nadležnosti, „preseče“, a ministar finansija predsednikovu odluku „uklopi“ u budžet.

Aleksandar Vučić već je procenio da će dogodine mesečno biti dovoljno 51.000 ili 52.000 dinara, četiri do pet hiljada više nego što je minimalna plata ove godine.

Predlog Saveza samostalnih sindikata Srbije je 60 odsto vrednosti prosečne potrošačke korpe, odnosno 61.858 dinara ili 355,5 dinara po satu, što je povećanje od 31,2 odsto u odnosu na ovu godinu.

Bude li kako predsednik nagoveštava, a nema razloga da sumnjamo, minimalna plata ostaće niža od vrednosti minimalne potrošačke korpe, koja je u maju bila 53.500 dinara. Ni sledeće godine neće, dakle, biti dostignut cilj koji je Socijalno-ekonomski savet sa Sinišom Malim na čelu objavio još 2018.

Doduše, posle podsećanja na taj zaključak SES-a, prošle godine je ministar  rekao da minimalna zarada nema nikakve veze sa minimalnom potrošačkom korpom i da njihovo izjednačavanje nije zakonska obaveza. Ni ovaj „zaokret“ Siniše Malog ne treba da čudi, i jedino je izvesno da će se, ako plata ikada dostigne korpu, ministar time hvaliti kao ispunjenim obećanjem, a platu i korpu će naprasno dovesti u tesnu vezu, koja nesumnjivo postoji.

Minimalna zarada ne bi trebalo da bude ekonomska kategorija, rečju, ne bi smelo da bude pravilo da firme nude radnicima minimalac. Minimalna zarada je zamišljena kao socijalna kategorija, trenutni pojas za spasavanje za radnike firmi koje upadnu u probleme, da mogu privremeno da drže glavu iznad vode. Sredstvo, dakle, za zaštitu najsiromašnijih radnika. Kad prođu problemi, plate bi trebalo da se vrate na neki uobičajeni nivo.

A šta u stvari minimalac nikako da „pokrije“? Letimičan pogled na sadržaj minimalne potrošačke korpe dovoljan je da se vidi da je reč o preživljavanju, a malo dublje razmišljanje o tome i svakome će biti jasno da za život mnogo toga nedostaje u korpi.

Za hranu za tročlanu porodicu predviđeno je 25.339 dinara, a za stanovanje i režije 10.678 dinara. Ove dve stavke ukupno čine 67,3 odsto vrednosti korpe. U praksi to znači mnogo neizvesnih dana za porodicu koja živi na minimalcu, i to ukoliko ima svoju nekretninu, jer čak i ako dvoje u toj porodici zarađuju minimalno, to je daleko od potrebnog za kredit ili kiriju uz režije.

I ako su to troškovi oko kojih se može kalkulisati, predviđeno za zdravstvo (1.807 dinara), rekreaciju i kulturu (1.863 dinara) ili restorane i hotele (421 dinar) nije ni za podsmeh. A šta reći o 136 dinara koliko minimalna korpa predviđa za obrazovanje, što nije dovoljno ni za blokče i olovku.

Suštinski, minimalna potrošačka korpa ne bi ni trebalo da postoji. Nekada i nije, uvedena je kad je društvo krenulo masovno da siromaši. Formalno je statistička, ali ovde je ipak reč o sociološkom fenomenu, ilustraciji siromaštva uz pomoć matematičkih operacija.

To što bi trebalo da bude incident, nije u potpunosti pravilo za sve radnike, ali jeste neka vrsta repera za poslodavce, koliko da plate radnike. Dok je nezaposlenost bila viša, logika „ima ko hoće, ako nećeš ti“ primoravala je stotine hiljada ljudi da pristaju na minimalnu platu. Danas je nešto teže naći radnike, posebno u većim gradovima, pa za minimalac, kako je pre godinu dana rekao ministar finansija, radi 250.000 ljudi.

Koliko od njih dobija i „crni deo plate“, treba da zanima pre svega poreznike, ali treba da zabrine sve, jer su oni koji deo plate primaju „na ruke“ viđeni da u starosti budu na ivici egzistencije sa minimalnim penzijama.

Dakle, iako će na kraju pregovora vlast predstaviti povećanje minimalca kao dovoljno da ispuni njegovu svrhu – sredstvo za zaštitu najsiromašnijih radnika, realnost je da ta plata ne uspeva da osigura osnovne životne potrebe za mnoge građane.