Mit o produktivnosti: Lažno objašnjenje zašto smo siromašniji od drugih

S vremena na vreme, u medijima se pojavi tvrdnja kako su radnici u Srbiji manje produktivni od kolega u razvijenim zemljama Evrope i sveta. Tim podacima se objašnjava zašto smo manje plaćeni, i kao zemlja manje imućni. Ali ovo objašnjenje prikriva stvarne uzroke i navodi na pogrešne zaključke.

„Težak rad nije uvek i pametan“, poručuje nam jedan od poslednjih tekstova na ovu temu. Radnici u Evropskoj uniji rade u proseku pet sati kraće nego radnici u Srbiji, za plate koje su po satu veće tri do 3,5 puta, ali su zato po času rada produktivniji 4,2 puta, navodi se u tekstu.

Mediji pišu i da je Srbija na drugom mestu u Evropi po količini vremena koje njeni građani provode na poslu, prema podacima Eurostata. Radnici u Srbiji su tokom 2024. godine u proseku radili 41,3 sata nedeljno, što je preko pet sati duže od proseka Evropske unije.

„Ako se gleda dužina radnog vremena, mi smo daleko vredniji od stanovnika najbogatijih evropskih zemalja, koji prosečno rade oko 34 sata nedeljno, a Holanđani ni toliko. Zašto, onda, nismo podjednako imućni? Zato što prosečan radnik u bogatijim zemljama uradi mnogo više za znatno kraće vreme“, navodi članak koji se poziva na analizu objavljenu sredinom prošle godine.

Šta je problematično u ovim tvrdnjama? Za početak, isti ovi tekstovi uopšte ne objašnjavaju šta je zapravo „produktivnost“.

Produktivnost rada se definiše kao odnos ukupne vrednosti proizvedenih dobara i usluga i uloženog rada. Računa se tako što se realni BDP, ili dodata vrednost na nivou delatnosti, podeli sa časovima rada. Samo po sebi je jasno da ako jedan radnik za sat vremena proizvede par pantalona, a radnik do njega dva para, onda je ovaj drugi bio dvostruko produktivniji.

Ali, ako jedan radnik proizvodi jedan par pantalona na sat, a cena pantalona se udvostruči, to znači da se udvostručila i produktivnost, onako kako je definišu ekonomisti, iako radnik nije radio ništa više ili brže nego inače.

Korišćenje produktivnosti da se objasni (i opravda) međunarodna razlika u platama ignoriše način na koji funkcionišu globalni lanci snabdevanja. Multinacionalne korporacije imaju strategije smanjivanja proizvodnih troškova, a one uključuju „autsorsing“ proizvodnje u one zemlje gde mogu da eksploatišu jeftiniju radnu snagu.

Ekonomista Džon Čarls Smit piše kako roba proizvedena u ovim, perifernim zemljama, a koja se prodaje u bogatim zemljama, uvećava BDP država u kojima se prodaje mnogo više nego BDP država u kojima se proizvodi.

Smit navodi primer majice koja se proizvodi u Bangladešu a prodaje u H&M radnjama u Nemačkoj. H&M prodaje nemačkim mušterijama majice za 4,95 evra po komadu, plaća proizvođaču u Bangladešu 1,35 evra po majici, a transport do Hamburga staje šest evrocenti po komadu. Od 1,35 evra koliko dobija proizvođač, 40 evrocenti pokriva uvoz sirovine. Znači da 0,95 evra ostaje u Bangladešu, i za toliko uvećava BDP te zemlje, dok preostalih 3,54 evra uvećava BDP Nemačke. Onda se taj i takav BDP podeli sa utrošenim časovima rada, pa ispada da je radnik u Nemačkoj produktivniji od radnika u Bangladešu, koji je zapravo stvorio proizvod.

Smit kaže: „Tobožnje međunarodne razlike u produktivnosti rada koriste vodeći ekonomisti i neoliberalni apologeti da bi objasnili i opravdali globalne razlike u platama. Ovo odomaćeno gledište, zapravo ideološko uverenje sa malo osnova u empirijskim podacima, dovodi do niza paradoksa i apsurda, na primer, da je ‘produktivnost’ bangladeških radnika u tekstilnoj industriji sićušna u poređenju sa produktivnošću evropskih i severnoameričkih radnika koji stavljaju gotove proizvode na police“.

Bangladeški radnici o kojima Smit piše meta su „super-eksploatacije“. Sva eksploatacija podrazumeva da kapital izvlači višak vrednosti iz rada, ali super-eksploatacija znači da su radnici plaćeni manje nego što im je potrebno za društvenu reprodukciju (ishranu, odmor, izdržavanje porodice…).

Srbija je takođe domaćin kompanijama koje proizvode odeću od opranog tekstila za svoje klijente – velike svetske brendove – i izvozi ih u Evropu, gde se prodaju. Uslovi rada u srpskoj tekstilnoj industriji možda nisu toliko brutalni kao u ozloglašenim „svetšopovima“ u Bangladešu i drugde, ali dovoljno su loši.

Radnice i radnici se najčešće žale na uskraćivanje prava na bolovanje, neadekvatnu ili nepostojeću ventilaciju i klimatizaciju, prema istraživanju Centra za politike emancipacije (CPE), o čemu je ranije pisala Nova ekonomija.

„Nije neobično da se u toku radnog vremena pada u nesvest od vrućine i isparenja, prekovremeni rad preko zakonski dozvoljene granice na nedeljnom nivou ili mesečnom nivou i zloupotreba instituta preraspodele radnog vremena“, rekla je Bojana Tamindžija iz CPE.

Takođe, stalni zahtev za većom produktivnošću dovodi do nerealnih normi, nerealne norme služe kao mehanizam pritiska kojim se radnice i radnici ucenjuju i zastrašuju, a da pri tom povećanje produktivnosti ne znači i povećanje zarada nego uvećanje profita deoničarima, rekla je ona.

Prosečna neto zarada u industriji odevnih predmeta u 2024. godini u Srbiji iznosila je 61.133 dinara, odnosno oko 520 evra. Ako prebace normu, radnice budu ponižavajuće „nagrađene“ aplauzom, sokom ili slatkišima. A desi se i da, kada firma odluči da ode, dobiju otkaze SMS-om.

Tim radnicama „vodeći ekonomisti i neoliberalni apologeti“ poručuju: Težak rad nije uvek i pametan!

Tekstilna industrija ovde je uzeta samo kao primer. Međunarodne korporacije koje se bave najrazličitijim delatnostima razvijaju visoke tehnologije u svojim matičnim zemljama, a sklapanje komponenti (tzv. „motanje kablova“) premeštaju u zemlje gde mogu da što jeftinije eksploatišu radnu snagu. Mnogo je veća dodata vrednost kod, na primer, aviona koji se sklapaju u Nemačkoj, nego kod delova za avionske motore koji se sastavljaju u nekoj drugoj zemlji i izvoze za Nemačku. Zbog toga će i računica pokazivati veću „produktivnost“ nemačkog radnika.

Ovu situaciju očigledno nisu stvorili radnici, time što u nekim zemljama rade manje ili više „pametno“, nego ju je stvorio međunarodni kapital koji te radnike eksploatiše.

U Srbiji je eksploatacija toliko vidljiva da se ne može ignorisati. U medijima su se pojavljivali brojni izveštaji o teškim uslovima rada, menadžerima koji govore radnicima da nose pelene i slično. Ako ništa drugo, zbog ovakvih informacija ne treba da nas zavaraju lažna objašnjenja našeg siromaštva.

* Autor je novinar Nove ekonomije