Moralni i materijalni sunovrat

Verovatno nikad do sada, uključujući i Miloševićevu eru, nije bilo ovolikog raskoraka između državno-medijske propagande i stvarnosti. U Miloševićevo vreme odvojile su se bile dve nepomirljive medijske grupacije (jedna je bila režimska propagandna mašinerija, a druga je bila otvoreno antirežimska) i samo se trebalo opredeliti gde ćete da pišete i šta ćete da čitate. U tom smislu, slagao se neko ili ne, medijska sloboda je postojala. 

A kakva je situacija danas? Ko se obaveštava isključivo preko državnih medija (a svi veliki i glavni mogu se smatrati državnim) ubeđen je da država Srbija ide stazom napretka, posle Arapa i Beograda na vodi stižu Kinezi i brze pruge (to nisu one čuvene „brze pruge Srbije“ iz devedesetih nego druge, nove) i veruje da smo mi u svetu jedna jako cenjena zemlja, čiji ugled sve više raste i jača. A za sve što nas je eventualno negativno snašlo, kao što je smanjenje plata i penzija, kriva je naravno prethodna neodgovorna vlast.

Činjenica jeste da je prethodna „demokratska“ ili „žuta“ vlast, kako ko doživljava, zarad političkog kompromisa sa PUPS-om i klanom Krkobabića, mimo svake logike povećala penzije, a ni plate u javnom sektoru nije zamrzla, ali je činjenica i da ova vlast faktički „troši“ već treću godinu, a još ne znamo kad nastupa taj trenutak kad ona preuzima odgovornost i smatra se zaslužnom za dosadašnje i tekuće rezultate. Pogotovu što je sada, u smanjenju tih istih penzija, podržava PUPS i klan Krkobabića. A ipak se čekalo skoro tri godine da se počne saispravljanjem brljotina prethodne neodgovorne vlasti. 

Za to vreme promenjena su tri ministra finansija i pet ministara privrede.

Šta se još za te tri godine dogodilo: borba protiv sive ekonomije svela se na tragikomično krstarenje čelnika Poreske uprave po splavovima u pratnji kamera, dok najveći poreski dužnici ostaju neuznemiravani od strane države, od MMF-a ni pisma ni razglednice, čeka da vidi da li će Vlada zaista skresati troškove, na koji način njih ne zanima. Rebalans budžeta nije objavljen kad je obećano, od silnih najavljenih stranih investicija za sada imamo samo neto odliv od 800 miliona evra, što znači da se investitori povlače, što onda podiže kurs evra. Pa dalje – problem preduzeća u takozvanom restrukturiranju nije ni načet, u javnim preduzećima takođe, a čak ni jedan jedini javni konkurs nije završen iako se stalno najavljuje. Jedino je zaduživanje poraslo, pa je javni dug sad skoro 22 milijarde evra. 

Ni u realnom sektoru ništa bolje nije – nenaplativi krediti privredi sad su oko 29 odsto i pitanje je dana kad će se lančanoprebaciti i na građane, pošto desetine hiljada ljudi ili ne prima plate, ili prima minimalce. Više nema ko ni da štedi – prošle godine u jednoj velikoj banci na štednju je uložen svega deseti deo sume uložene u 2008. 

To su primeri materijalnog propadanja. Za kraj, primer moralnog propadanja: izuzetan mladi čovek iz Srbije, sa izuzetnim rezultatima, primljen je na master studije na jedan od najprestižnijih svetskih univerziteta, ali su mu kao nevalidne vraćene preporuke srpskih profesora koje je poslao, i ostavljen mu je rok da ih zameni kredibilnim preporukama neke od međunarodnih organizacija, inače ne može biti primljen. Posle afere sa kupovinom diploma, falsfikovanjem doktorata i ćutanjem države, taj svetski fakultet je odlučio da preporuke srpskih profesora ne prima uopšte. Neće da istražuje ko je kredibilan, a ko je lopov i falsifikator, pa do daljeg nije kredibilan niko. Šokantno, ali istinito. 

Ima li, dakle, načina i snage da se ovo materijalno i moralno propadanje, koje neki karakterišu i kao sunovrat, zaustavi dok još nije kasno? Nema ko ni da odgovori kad opoziciju nemamo, a vlast uporno tvrdi da mi ne propadamo, nego napredujemo.