Mostavinska rasprava

Ovi neki dani poklapaju se sa rasklapanjem uskoro nepostojećeg Starog mosta. Njegova nestajuća lokacija nalazila se pored odnedavno nestale stare Beogradske autobuske stanice, a ona se, pak, naslanjala na odavno samo fasadno postojeću staru Železničku stanicu. Sva tri objekta egzistencijalno su uzmakla pred metastazirajućim Neo-blokom-ćetr’es’-pet, pretenciozno poznatijim kao „Belgrade Waterfront“, a.k.a. Bogatovac na (za sada savskoj) vodi. A on, pak, sem za stvaranje pseudodedinjskog geta za dobitnike ovovremenih Cash Only šema, predstavlja i nostalgični stambeni spomenik posvećen jednoj navijačko-gvožđarsko-švercerskoj-itd. mladosti. I to bi bio, otprilike, opis ove monumentalne urbanističko-finansijske situacije, kako bi je definisao Aleksandar Rukavišnjikov, a da smo ga pitali. Nego, eto, nismo.

Iako je svakoj elementarno logički osposobljenoj osobi bilo jasno da neće baš dugo opstati jezovito cviljenje tramvaja koji tutnjavo prolaze pored štrikova za veš opran u vodi Beograda na vodi, javna gradska mostavinska rasprava nije krenula od ovog saobraćajno-stambenog uvida. Dalje se, tom logikom, moglo stići čak i do pitanja o razmerama i načinu funkcionisanja „Zlatnog doba“, zamahu i čudnovatim putevima trodecenijske tranzicije, te mističnom poreklu nekoliko milijardi evra koje se svake godine istresu iz Luj Viton slamarica, a za potrebe investicionog prehrambenog lanca podivljale antiurbanističke novogradnje. No, iz nekih je razloga ta rasprava izostala. U igru je ubačen Drugi svetski rat, pa se Beograd Koji Nije Na Vodi još jednom podelio na partizane i četnike. Ponestalo kauboja i Indijanaca.

Uz svako dužno poštovanje Miladinu Zariću, učitelju koji je pre 80 godina sprečio Nemce da eksplozivom samonacionalizuju most koji su i napravili, ovi redovi će nastaviti sa maštanjem o tome šta bi sve moglo proisteći iz pretpostavke da će se na mestu Starog pojaviti neki Noviji most. Pa recimo: njegove trake mogle bi biti i ideološke, umesto čisto saobraćajne. Crvenom trakom bi išli simpatizeri NOB, nemanjićki plavom trakom poštovaoci Jugoslovenske vojske u otadžbini. A ako ostane još koja traka, na njoj će dežurati policija i šlep službe, za slučajeve kad se jedni vozači ostrašćeno zaleću u druge. Ispod mosta bi valjalo postaviti skelu, na kojoj bi i neutralniji i užurbaniji građani bez opasnosti i smetnji prelazili reku u oba pravca. Skeledžije bi, recimo, mogle besplatno deliti i mali liflet koji objašnjava zagonetnu prodaju PKB. Da ljudi nešto saznaju o nečemu o čemu se nikad nije baš mnogo strasno raspravljalo: naime, ni krave ni hektari (ukupne zbirne površine naseljenog Beograda) nemaju ideološko utemeljenje u Drugom svetskom ratu. Ruzvelt, Staljin i Čerčil imali su pametnija posla. Pa čak i Hitler.

Ne smemo zaboraviti ni na potrebu da Stari most, iz čiste nostalgije i/ili još čistijeg patriotizma sačuvan, ipak negde mora da stoji. Apaurinski smirujuću improvizaciju da će on povezivati Zemun i Lido treba što pre napustiti. Jer „EXPO 2027“ je pravo mesto za večni boravak našeg starog gvozdenog prijatelja, a iznad neke vode za tu potrebu tu i dovedene i smeštene. Tada bi na površinu Starog mosta bio dozvoljen prelazak samo žednim posetiocima, po mogućstvu i osiromašenim. Sa tim žednima bi, na svetskoj izložbi ionako nazvanoj „Igra(j) za čovečanstvo“, organizatori odigrali večnu čovečansku igru prevođenja preko vode, sa fiktivne Prve na još fiktivniju Drugu stranu Srbije. I obrnuto, naravno. I sve tako dok posetioci ne dođu do zaključka da tranzicija nije pitanje oslobođenja u onim, nego porobljavanja u ovim vremenima. I da za potonje potrebe bolje Nemce od nas samih mi i nemamo, koliko god ih uporno i energično tražili. A ni novih Miladina nema u izobilju, i to da primetimo. Kao ni mostova. E da:

Srećne nove saobraćajne muke, Beograde!