Možegorekratija

Možda naizgled deluje malo apsurdno, ali izgleda kao da može biti gore i zato što važi ono „ćuti, jer može i gore“. Otkud sad to, kad bez nekog detaljnijeg mozganja, izgleda kao da zaista može gore. Ako se malo boluje, bolest uvek može biti i fatalnija. Ako se nema para, uvek se može biti siromašniji. Do gde god da se stiglo, a da nismo zadovoljni, dovoljna je primisao da se moglo još više zaostajati, pa to nekako donese smirenje. Eto: kako god da je, logika kaže, uvek može biti i gore. I šta sad tu ima dalje? E pa ima.

Bez obzira na navedeno činjenično stanje, „možegorost“ (kako ćemo, uz čistu improvizaciju, nazvati konstantno kalkulisanje mogućeg pogoršanja) veoma lako može da postane veoma čvrst osnov za formiranje životnih uverenja. Vaspitanje, kultura, običaji, đavo bi ga znao šta je u pitanju… Evo, recimo: moguće je da to roditelji nove generacije ne rade, ali stariji čitaoci se mogu prisetiti da je razlog za dovršavanje nekog obroka često bio u stanju pothranjenosti mladih generacija na drugom kontinentu. „Ima da pojedeš to, znaš li koliko dece u Africi gladuje?“ – glasi prva naredba sa kojom se još u detinjstvu moglo upoznati sa logikom da može i gore. Pa se i jelo, bilo da smo hrane siti ili da je neukusna. A na radost afričke dece, koja su i dalje bila gladna. Ali srećna što smo makar mi jeli.

Opravdavanje svega lošeg mogućnošću svačega još lošijeg svakako lakše ide ako se to radi na teritoriji koja u svojoj istoriji i može i ume da pronađe neka gora vremena. Ratovi, okupacije, revolucije, prevrati, sveopšta beda, masovne boleštine: nagomila se toga u porodičnim i ostalim sećanjima onih koji žive na manje srećnim geografskim širinama i dužinama. Zaista, postoje mesta na kugli zemaljskoj gde se nikad ne može sa sigurnošću tvrditi da ne mogu doći gori ili da ne može biti gore. Nema ni opuštanja ni nadanja, valja biti oprezan, nikad se ne zna. Ćuti i trpi, da ne bi trpeo još više.

Strah od gorih i gorega, kao i svaki pojedinačni ili masovni strah, može predstavljati sasvim dobru osnovu za manipulaciju. Društvo kojim se vlada uz pomoć navedenog straha nije nepoznato, samo nije imenovano. Nazvaćemo ga (uz novu jezičku improvizaciju) „možegorekratija“. I malo detaljniju predstavu o ovom obliku vladavine možemo dobiti ako zamislimo, ili se pak prisetimo, da postoji nekakav organizovani subjekt koji – eksploatišući masovnost stava „ćuti, može i gore“ – prikazuje potencijalni razvoj događaja kao nešto gore od svega što je sada, a sebe kao spasioca od tog pogoršanja. Ili, takođe, sadašnje stanje kao sasvim prihvatljivo rešenje: jer je drugima gore, ili je nekada bilo gore, ili uskoro može biti mnogo gore.

„Možegorekratija“ je sistem, dakle, koji se hrani ćutanjem pred opasnošću od goreg: svi kadrovski izbori su dobri jer mogu biti gori; sva rešenja su odlična, jer ima i lošijih; ama baš sve je divnije od onoga kako je grozno moglo biti. Svaki prosečni „možegorekrata“, na kojoj god društvenoj lestvici i/ili strani bio, i postoji i opstaje zahvaljujući ideji da budućnost i nije tako loša, kakva bi nas očekivala u slučaju da nas tamo vodi neko drugi. A u slučaju da je nekom od nas trenutno i bolje od očekivanog, to je anomalija podložna iskorenjivanju, ona predstavlja neprihvatljivo pojedinačno izdvajanje iz kolektiva srođenog sa neaktivnim pesimizmom. A i nije primereno, zna se, valjda: bolje može i sme biti samo onima koji se brinu i omogućavaju da ne bude gore, koji se žrtvuju da nama bude ovako dobro, a s obzirom na to koliko je loše moglo biti da njih nema. Ne može gore od toga. A može, naravno.

Prečesto ponavljanje ovoga „ćuti, može i gore“ stvara ideju da toliko toga može biti gore, da ništa i ne može i ne sme biti drugačije. „Možegorekratija“ tada pobeđuje zauvek: nadalje se baš za sve i o svemu ćuti, jer šanse za bolje nema, niti ona može postojati. I to je sad, valjda, najgore od svega. Što se može sprečiti isključivo pokušajem nečeg novog:

„Reci, može bolje.“ Pa će možda i biti.

Eto, ukratko, a povodom zime i proleća 2025. godine.