Muzej tranzicije

Ako odemo daleko u prošlost, pronaći ćemo zanimljivu priču o Muzeju Revolucije, kolosalnoj zgradi koja je trebalo da nikne u Beogradu između današnjeg Poslovnog centra „Ušće“ (nekada CK) i Palate Federacije (nekada SIV/Palata Federacije). Dan-danas, na tom prostoru nalaze se izgrađeni betonski temelji, sa jedno pet hiljada kvadratnih metara mračnog prostora u koji povremeno ulaze samo nevidljivi beskućnici. I planeri predstojeće metastaze Beograda na vodi.

E, dakle, ideja o ovoj ogromnoj zgradi datira od šezdesetih godina prošlog veka, kada su usvojeni planovi za njenu izgradnju. Gradnja je započela u kasnim sedamdesetim. U osamdesetim se, sa tek ovlaš započetim radovima, stalo, a u devedesetim je nestalo i para i revolucije, a i zemlje čija je to revolucija bila. I ova kratka marginalna pričica krije u sebi jedan potencijal. Temelj te priče, sem zapuštenih temelja na Novom Beogradu, jeste  fakat da je Revoluciju zamenila Tranzicija. A da lokacija za nekakav muzej i dalje postoji. Plus, ne mora se menjati previše slova u nazivu. Revolu/cija, Tranzi/cija, ko će pa da vidi razliku.

Upravo novopredloženi Muzej Tranzicije iznad već postojećih temelja imao bi prizemlje, plus još četiri sprata. U prizemlju bi bila izložena maketa Berlinskog zida, koja bi bila pokrivena neprozirnom tkaninom ili okružena neprovidnom ogradom. Pad rečenog zida nije baš kako treba sagledan na ovim prostorima, pa nema potrebe da se gleda ni sada. Do prvog sprata bi vodile namerno zapuštene pokretne stepenice, koje ni ne rade.

Prvi sprat bio bi posvećen periodu od 1987. do 2000. godine, gde bi se mogli razgledati eksponati karakteristični za tu fazu Tranzicije: oružje i bela tehnika iz vremena raspada Jugoslavije; džakovi novčanica iz doba hiperinflacije; a iz epohe sankcija kartonske kutije sa švercovanim cigaretama, plastične boce i kanisteri sa benzinom. Na period bombardovanja podsećala bi volovska ruda. I maketa poslovno-stambenog kompleksa koji će stajati na mestu nekadašnjeg Generalštaba, samo kad se Tramp odljuti na zeta, koji trči pred gorepomenutu rudu.

Na drugom spratu bi stajali eksponati koji karakterišu period Tranzicije od 2000. do 2012. godine. U taj prostor ulazilo bi se pored velike presečene plave vrpce sa zvezdicama, koja simbolizuje početak puta pristupanja EU. Vrpca bi se obmotavala (i na kraju zapetljala) oko četiri veoma labava stuba stabilnosti, koji od nekog mesta u prostoru podupiru i ovaj i sve preostale spratove. Postavka u ovom delu Muzeja imala bi veoma mračnu prostoriju u kojoj su izložene privatizacije i prodaje državne svojine. Ova prostorija ne bi imala plafon, jer su i privatizacija i prodaja i dalje u toku.

Treći i četvrti sprat posvećeni su najnovijoj fazi Tranzicije, koja traje i danas. U  ovaj deo muzeja ulazi se isključivo podmićivanjem vratara, što je performans posvećen korupciji, temi koja dominira u izloženom sadržaju. Unutrašnji zidovi bili bi obloženi fasadnim materijalom, u čast fasadne demokratije finalno dovršene u ovom istorijskom periodu. Umesto prozora, ovi spratovi imaju ekrane marke REM, na kojima se emituju Vanredna Obraćanja. Izložbena postavka na trećem spratu je u fazi rekonstrukcije, jer je prvobitna ideja bila da se tu prikazuju privredni uspesi, strane investicije i otvoreni EU klasteri. No, pošto je svega navedenog sve manje, predviđeni eksponati biće zamenjeni ogromnom maketom Nacionalnog stadiona izrađenom od materijala od koga se pravi parizer, za slučaj da posetioci ogladne. A hoće, sigurno, jer ova građevina odavno povećava mnoge apetite.

Dok je treći sprat osvetljen, četvrti nije, jer su na njemu izloženi šatori identični onima ispred Skupštine, trenerke sa kapuljačama, fantomke, palice, topovski udari, i vatrometi za horizontalno ispaljivanje. Tu su i nepregledni spiskovi sa lažnim biračima čije je mesto boravka registrovano na trafostanice i kanalizacione šahtove. Da ima svetla, posetioci bi mogli da vide da je čitav poslednji sprat izgrađen u obliku piramide, što simbolizuje političku i interesnu piramidalnu šemu u koju je sve ovo smešteno. Na vrhu piramide nalazi se gomila novca, džipovi, nekretnine i pokoji narkotik, a na dnu oskudni sendviči i karte za metro u izgradnji.

Po završetku posete Muzeju, posetioci mogu do prizemlja da se vrate požarnim stepenicama, što je performans koji objašnjava da se iz ovoliko dugačke Tranzicije ne izlazi, nego beži, i to što je pre moguće. Te da je, ako se ima imalo mozga u glavi, došlo vreme da se Tranzicija stavi u muzej.

Kad već nije Revolucija.