Muzika i maturanti

I ove godine se, kao i svake prethodne, povela polemika o jednom od ključnih pitanja savremene Srbije, na pitanju na kojem se prelamaju naša prošlost, sadašnjost i budućnost i pitanju na koje odgovor do sada nisu našle ni najumnije glave ove zemlje. Ovo pitanje kopka, ovo pitanje intrigira, ovo pitanje zbunjuje!

Pogađate, pričam o maturantima. I to o maturantima koji pevaju pesme Seke Aleksić. Ova stravična epizoda desila se ni manje ni više nego u epicentru urbanosti, na beogradskom Vračaru, a kako čujemo, ni maturanti u ostalim delovima glavnog grada, ali ni Srbije, nisu baš pevušili melodije Mocarta i Baha. 

Šta se to dešava sa našom omladinom, gde smo to pogrešili, zavapile su starije generacije diljem društvenih mreža, uglavnom na Tviteru i Fejsbuku. Da su začeprkali po Instagramu ili, ne daj Bože, Tik Toku, silno bi se iznenadili. To jest, onda ih možda i ne bi toliko iznenadilo maturantsko slavlje uz Seku Aleksić i ostale turbo/narodne/treš zvezde, jer bi već imali makar delimičan uvid u to uz kakvu muziku mladi u Srbiji većinski odrastaju. Da vam odamo malu tajnu: uglavnom ne odrastaju uz „Bolero“.

Da li je ovo nešto novo? Ne. Tako je generacijama unazad. Svaka ima neke svoje narodnjake ili kojekakve srodne hibride uz koje okončava jednu etapu u životu i prelazi u novu. Sviđalo se to nama ili ne, to je činjenica. Otuda i jeste za čuđenje sve to čuđenje koje smo mogli videti po društvenim mrežama.

Kao da smo, eto, baš do prošle godine svi u Srbiji slušali neku oplemenjenu, produhovljenu, kulturnu muziku i učili decu pravim vrednostima u muzičkom odabiru, ali ih je nešto odjednom iskvarilo, upali su valjda u loše društvo, neko im je podmetnuo te vulgarne, banalne gluposti u muzičke plejere i iskvario ih zanavek. Osim što nije tako bilo.

Ono što jeste tako bilo je to da većina ljudi u ovoj zemlji smatra da „bez narodnjaka nema provoda“ i to nije pojava koja datira od juče. Srbija je u pop-kulturnom smislu većinski Ceca, a ne Artan Lili, Lena Kovačević ili šta god već smatrate ultimativnim antipodom „srpskoj majci“ i onome što ona predstavlja.

To je prva stvar koju je potrebno shvatiti i prihvatiti. Drugo je to da je u celoj priči muzika najmanji problem. Ona je samo jedan od reprezenata preovladavajućeg seta vrednosti, a na roditeljima je da dete nauče onom za koji smatraju da je dobar i pravi. Da li će to dete sutradan na maturi da se proveseli uz Seku ili Stonse, manje je bitno. Ako iza pojavne manifestacije prosečnog unezverenog maturanta stoji dobar čovek, muzika će tu biti tek sredstvo za uklapanje u društvo ili kratkotrajno podilaženje sopstvenim niskim porivima, sa kojima, kao što znamo, nije baš najjednostavnije izaći na kraj u tim godinama. 

To što klinci urlaju po ulicama uz neku problematičnu pesmu samo po sebi ne znači ništa, sve dok im ne padne na pamet da usvoje neke ponekad vrlo nakaradne vrednosti iz tih pesama. Isto kao što ni to što neko sluša „kul“ muziku ne znači da će biti dobar čovek. Pogledajte samo Sinišu Malog. Kao mlad svirao je u pank bendu, čak i danas sebe smatra pankerom, ali je sve što radi svetlosnim godinama daleko ne samo od panka, već i od bilo kakvog normalnog sistema vrednosti. A on je samo jedan od mnogih siniša u našim životima koji u mladosti na maturi možda nisu urlali uz lošu muziku, ali su kasnije postali vrlo loši ljudi. Pa vi vidite šta je bitnije.