Na prvi pogled, priča o metrou

Ovo samo na prvi pogled izgleda kao priča o budućem beogradskom metrou, ali nije. Ovo je još jedna priča, ili bolje reći veliki dokaz o totalnoj privatizaciji države Srbije i svih njenih resursa od grupe ljudi koji se nalaze na vlasti i koji tu činjenicu tumače i koriste kao dokaz da smo mi građani, zemlja i vazduh koji dišemo, njihovo vlasništvo. Sad i ubuduće.

Dakle, kad je potpisnica ovih redova u davna vremena započela karijeru u tada ozbiljnom listu Borba, jedan od prvih velikih zadataka bilo je pisanje o budućem beogradskom metrou. Tada se vodila rasprava u stručnim krugovima i u celoj javnosti – da li je bolji „laki“ metro, koji je jeftiniji i ide po zemlji, brže se gradi ali ima svoje mane, ili „teški“ metro koji je znatno skuplji, teži za izgradnju jer ide ispod zemlje, ali je efikasnije i trajno rešenje. Cela stručna javnost, inženjeri, urbanisti, bankari, raspravljali su o metrou i svim temama vezanim za njega. 

Sada, međutim, imamo demokratiju i sasvim drugačije principe: o metrou, kao i o svemu ostalom, odlučuje vladajuća garnitura, koja se sastoji od univerzalnih stručnjaka za sva pitanja. Javne rasprave nema, pitanja i odgovora nema, polaganja računa javnosti naravno nema. Rani javni uvid u plan za beogradski metro traje do 6. marta u zgradi Gradske uprave Beograda, a do tada se zainteresovana javnost može upoznati sa planom i dati eventualne primedbe. Da li će te primedbe biti razmotrene, a naročito usvojene, drugo je pitanje.

Ako primenimo analogiju sa famoznim projektom Beograd na vodi, možemo da očekujemo sledeće: stručnjaci će da daju svoja mišljenja i primedbe, što već sada čine preko ovo malo kanala što im je preostalo, ali se na njih niko neće osvrtati, jer će naravno lični interes prevagnuti nad javnim. Građanima će se, svakako, predstaviti da je u pitanju čisti javni interes, detaljima se niko neće zamarati, ako se neko na primedbe i osvrne, taj osvrt biće arogantan i s visine, često i uvredljiv za elementarnu logiku.

Recimo: kada su stručnjaci, mediji i građani pitali zašto se onoliko zemljište faktički poklanja “stranom investitoru” da bi se gradio megalomanski projekat Beograd na vodi, država ulaže silni novac za uređenje tog zemljišta i ostaje manjinski vlasnik, odgovor je bio – “šta je, hoćete se se tamo legu zmije, žabe i gušteri, umesto da se napravi najlepšti stambeno poslovni kompleks u Evropi, je l ‘ to hoćete”.

Sa metroom je, izgleda, slična stvar: kako piše specijalizovani časopis Beobuild, potpuno logična trasa sa pravca južnih naselja Žarkovo-Cerak-Vidikovac-Petlovo Brdo izmeštena je zapadno u Makiško polje, izvan postojećih stambenih i komercijanih četvrti. Linija prolazi kroz gotovo nenaseljeno područje i tek u Žarkovu prvi put dolazi do izgrađenog gradskog tkiva i kod Trgovačke ulice se priključuje na pravac Požeške ulice ka Banovom brdu.

Zašto se radi ovako nešto nelogično? Eeee, zato što je to nelogično samo sa stanovišta javnog, ali je savršeno logično sa stanovišta nečijeg privatnog interesa. Naime, baš na toj trasi predviđena je stambena namena u budućnosti, pa je zgodno da tu prolazi metro. Dakle to zemljište sada nije skupo jer izgleda kao da je “u pustari” ali će mu cena dramatično skočiti kada tuda prođe trasa metroa. Ko je to zemljište kupio, ili će ga tek kupiti, vredno je jedne pažljive analize. Teško da će nas rezultati iznenaditi.

Slično je, kaže Beobuild, urađeno i na sredini trase, gde kod Kirovljeve ulice i Ade Ciganlije trasa izlazi na reku i kreće se pored Sajma, ispod Gazele i dalje Savskom ulicom do Savskog trga. Tu su umesto kritičnih tačaka, poput Železničke stanice u Prokopu, Kliničkog centra i Trga Slavija, zapravo pokrivene parcele koje tek treba da se grade, poput Šećerane, NIS-ovih skladišta, Hipodroma, Sajma i naravno ’Beograda na vodi’“.

Da li nekoga iznenađuje podatak da su čak četiri metro stanice planirane za projekat „Beograd na vodi”, a samo dve u centru grada – stanica „Trg republike” i „Francuska”? Beobuild procenjuje da se čini kako je u ovom slučaju „potpuno žrtvovan javni interes, a ukoliko se ovaj plan realizuje, ekonomske posledice mogle bi da budu dalekosežne i nenadoknadive“.

Ko će ovo žrtvovanje javnog interesa da plati? Isti oni koji će da plate I Beograd na vodi, a neće tamo da kupe stanove. A ko će od ovih poduhvata da zaradi? Oni koji su izumeli princip da dobiju “nešto za ništa”, odnosno da javni interes I javni novac upregnu i preusmere u ličnu korist, jer im se tako može.

Odgovor tih ljudi na sva moguća pitanja je jedan – građani su za nas glasali, dakle sve što mi radimo, oni prihvataju. Možda bi to bilo tačno, kad bi građani imali informacije za šta su tačno glasali, šta se sve u njihovo ime i o njihovom trošku radi i u čijem je to ličnom i grupnom interesu.

Ali oni te informacije, naravno, nemaju.