Nacionalna strategija nije stranačko pitanje

Često čujemo od političara da građani Srbije treba da istrpe još dve godine stezanja kaiša, pre svega zbog fiskalne konsolidacije, a da će zatim Srbija snažnim koracima da zakorači u prosperitet.

Ono što meni u toj konstataciji nedostaje jeste plan, odnosno metod kako će se do toga stići, pa sam na sajt Republike Srbije ukucao „strategije“. Ima ih oko stotinak, uključujući i „Nacionalnu strategiju o starenju“, šta god to značilo. Upoređujući impresivan spisak strategija sa onim što pratim iz moje, ekonomske oblasti, zaključujem da se reč „strategija“ (pre)često koristi, ali i da nedostaju dve strategije: 1. Strategija koordinacije parcijalnih strategija i, možda još važnije 2. Strategija implementacije donetih i usvojenih strategija.

Potražio sam bliže određenje pod „Strategijom ekonomskog razvoja“ i nisam je našao. Doduše, pojavila se „Strategija održivog razvoja“ koja stavlja akcenat na zaštitu životne sredine, ali malo nudi u smislu ekonomskih prioriteta, ciljeva i, što je još važnije, načina na koji će se raspoloživi resursi kombinovati i koristiti za realizaciju tih ciljeva. Kopajući dalje po internetu, naiđem i na „Koncept razvoja Republike Srbije do 2020″ (Nacrt za javnu raspravu) iz decembra 2010. godine. Naziv je obećavao, jer je to upravo ono što sam tražio. Nažalost, nacrt se do dana današnjeg nije pretvorio u usvojeni finalni dokument.

Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“