Naše male tajne

U svega mesec dana u Srbiji su eksplodirale dve jezive priče koje uključuju seks i zloupotrebu moći. 

U prvoj, za silovanje koleginice Danijele Štajnfeld optužen je glumac i političar Branislav Lečić, a u drugoj su optužbe za podvođenje i seksualno iskorišćavanje iznete na račun političara Dragana Markovića Palme. Pominjali su se tu i njegovi koalicioni partneri Ivica Dačić i Aleksandar Antić. U narednom periodu videćemo kakav će biti pravni epilog ovih slučajeva i da li će ga biti uopšte, ali ono što je zajedničko za oba jeste da smo i kod jednog i kod drugog mogli da čujemo komentare: „A, pa to se zna odavno u glumačkim krugovima/u Jagodini.“ 

Ovakvi komentari, iako deluju nekako uzgredno i prežvakano, zapravo pogađaju u suštinu mnogo dubljeg problema nego što su to izolovani slučajevi Palme, Lečića, onomad Miroslava Aleksića ili, ako ćemo još dalje u prošlost, Milutina Jeličića Jutke. Svaki od tih slučajeva pojedinačno je strašan i prestrašan, za svaku ženu koja takve stvari doživi i preživi to je trauma za ceo život, ali činjenica da ovakve stvari znaju gotovo svi dodaje priči potpuno novi nivo jezivosti kojeg se ni „Tvin Piks“ ne bi postideo.

Tako se u čaršiji znalo za Mikine ekscentrične vaspitne metode i čudan odnos prema deci, znalo se da Lečić nije imun na mlade koleginice, znalo se šta treba da uradi žena koja želi da dobije posao u javnom sektoru u Brusu, a znalo se i za Palmine bunga-bunga žurke. Pa o tome je pričala čak i premijerka Ana Brnabić nadajući se, valjda, da to niko neće shvatiti ozbiljno, kao što je ljudi inače ne shvataju ozbiljno kada govori o bilo čemu. 

Slučajevi poput Palminog, a uzimam ga kao ilustraciju samo zato što je najsvežiji, maltene su uobičajena stvar u većini manjih mesta u Srbiji. I svi smo mi negde svesni da se to dešava, ali je za većinu ljudi mnogo lakše da okrenu glavu na drugu stranu, jer ako odlučiš da ne ignorišeš taj problem, onda moraš da uradiš nešto. On postaje i tvoja odgovornost. A ta odgovornost je velika. 

Ti kao mali čovek udaraš na moć, oni su prejaki, imaju sav novac i uticaj, a ti koliko god da imaš, možeš da izgubiš mnogo. Posao, kakvu-takvu sigurnost, ugled… i tako, okrećeš glavu na drugu stranu neko vreme, gledaš svoje posla, sve dok se jednog dana neki od tih zakržljalih, primitivnih mozgova ne zainteresuje za nekog tvog ili, da budemo precizni, za neku tvoju. E, onda moraš da reaguješ, pošto to postaje samoodbrana. 

A da nisi ćutao dok se to dešavalo drugima, kao što drugi ćute sada dok se to dešava tebi, svi ti samozvani čuvari porodičnih vrednosti, sve te palme koje ne mogu svojoj deci da objasne dve čike koje se drže za ruke, ali valjda mogu da im objasne zadrigle čike koje po motelima orgijaju sa njihovim vršnjakinjama, svi oni bi odavno bili u ustanovama zatvorenog tipa, pa neka je to i na tri meseca, prokazani kao napasnici i otpisani od političkih pokrovitelja. I to uopšte nije loš početak za menjanje stvari. 

Samo da se progovori, da im se kaže „Dosta je!“ i da počnu da snose bar neke posledice za ono što rade. U Beogradu, Jagodini, Brusu ili bilo kojem drugom mestu u Srbiji. Jer tragedije koje priređuju drugima jednako su teške bez obzira na ime grada, sela ili varošice u kojoj se dešavaju.