Ne želimo da poludimo

Raznih smo se čuda nagledali u ovoj, upravo prohujaloj 2019. godini. Doživeli smo ono što je do sada, mislili smo, bilo moguće samo u filmovima. Stvarnost je toliko izmešana sa fikcijom, da smo dobar deo energije morali da uložimo u dokazivanje sasvim očiglednih stvari. Kao na primer da ministri ne smeju da kradu i prepisuju doktorate, ne smeju da se prave kako su završili neku izmišljenu školu, ne smeju da lažu kad budu uhvaćeni da su očeve umešali u trgovinu oružjem, i da ni predsednik ni premijer jedne države ne smeju svakog bogovetnog dana da iznose lažne tvrdnje kako na svim poljima sve više napredujemo, kad je sasvim očigledno, a to potvrđuju i podaci, da smo po skoro svim glavnim pokazateljima na začelju regiona. 

Zato se „na nož“ dočekuju svi preostali tvrdoglavi koji ne dozvoljavaju da njihovim razumom zavlada ta zbrka, ili da preovlada fikcija. I to je suština sve većeg spora koji eskalira između vlasti, oličene u Aleksandru Vučiću, i takozvanih nezavisnih medija, oličenih u nekoliko portala, jednoj televiziji i nekoliko novina.

Aleksandar Vučić, koji je defakto izgubio sve odlike predsednika države i potpuno prešao na tamnu stranu šefa brutalnog agitpropa, sada već postaje razjaren kad mu neki od svega tri-četiri novinara na njegovim monolozima postavi bilo kakvo zdravorazumsko pitanje. Čak se i ti njegovi monolozi, koji se po pravilu pretvaraju u verbalne ispade, lažno nazivaju pres-konferencijama. Na pres-konferencijama novinari pitaju, a onaj ko ih organizuje na ta pitanja odgovara. To je postavka. Nije predviđeno da vređa novinare niti da se na njih izdire, da novinari pitaju jedno a on odgovara drugo i onda na krajnje neuljudan način, bukvalno bez elementarnog domaćeg vaspitanja, ne dozvoljava novinarima „da ga prekidaju“ i vrate na postavljeno pitanje.

Kod nas se upravo sve to radi, jer je cilj da se zatre svaki glas razuma. Kad pitate kako to da se usred Srbije naprave plantaže na kojima se gaji marihuana i još njihovi vlasnici idu sa predsednikom u sklopu državnih delegacija i dobijaju državnu pomoć, dobijete „odgovor“ da je Đilas  nešto pokrao. Kad pitate zašto svi u nizu bezočno lažu da otac ministra policije Nebojše Stefanovića nema nikakve veze sa trgovinom oružjem i uništavanjem Krušika, opet dobijete odgovor da je, naravno, Đilas nešto pokrao. U stvari šta god pod milim bogom da pitate, i predsednik i njegovi nespretni satrapi pređu na bulažnjenje o Đilasu. Na sto puta u javnosti postavljeno pitanje – pa zašto za ovih sedam godina niste uhapsili Đilasa, odgovora nema jer nije tu ni bitan Đilas. Bitno je da se na svako smisleno pitanje daje besmislen odgovor i da pitanja najzad prestanu. To je smisao ove operacije.

Suština je, dakle, da svi poludimo. Ovako ili onako. Jedni da najzad poveruju u sve neverovatne stvari koje im se sedam godina serviraju, u čemu se dosta i uspelo, a drugi da dignu ruke i prestanu da bilo šta pitaju, kad najzad shvate da nikakav suvisli odgovor neće dobiti. Krajnji cilj je da svaki dijalog u društvu, makar i u formi postavljanja ponekog elementarnog pitanja zamre i da Aleksandar Vučić sa svojom svitom postane ministar istine u Srbiji. Samo ono što oni kažu biće istina u koju se ima verovati.

„Nova ekonomija“ spada u malobrojnu grupu medija koji uporno idu suprotnim putem. Insistiramo da bez društvenog dijaloga nema ni društva. Bar ne demokratskog i civilizovanog društva 21. veka. Zato od januara, sa grupom nezavisnih medija („Vreme“, „Danas“, Fonet, Beta, „Južne vesti“), uz podršku Ambasade Švedske i uz poziv drugima da nam se pridruže, pokrećemo seriju društvenih dijaloga „Srbija 2030 – koji je naš put“. Cilj je da ljudi različitih zanimanja, političkih uverenja, godišta, ali sa zajedničkom privrženošću istini i dijalogu, razgovaraju o tome kuda Srbija treba da ide u savremenom svetu, a da sasvim ne zaluta. Mada mnogi sada ne veruju, a vlast najmanje, svaka vlast je smenjiva i jednom mora da ode. A društvo mora da nastavi dalje. Taj trenutak se približava i treba da ga sačekamo spremni.