Ne živi se od MMF

Kada pričate sa predstavnicima stranih država ili međunarodnih institucija koji dođu u Srbiju, skoro po pravilu možete da čujete gotovo istu stvar: jeste, medijske slobode su na jako niskom nivou, jeste, institucije su slabe, jeste, imate problem sa vlašću jednog čoveka (ne kažu, ali daju da se nasluti – to za nas i nije problem) jeste, imate „taj problem“ sa Kosovom, ali eto, ekonomska situacija vam je dobra.

Kad im kažete da ekonomska situacija uopšte nije dobra, prvo se začude. Kako nije dobra? Imate ogromne strane investicije, imate velika ulaganja u infrastrukturu, imate rast BDP-a, šta tu nije dobro?

Imate i izveštaj MMF-a koji je izbalansiran, malo ste negde dobri, malo negde niste, makroekonomski gledano. Činjenica da ste im tražili takozvani „stand by“ aranžman znači da vam treba vam novac, činjenica da su vam ga odobrili znači da možete da ga vratite.

Šta kaže MMF, sasvim skraćeno?

Kaže da je Srbija „ostvarila impresivne ekonomske rezultate tokom većeg dela protekle decenije: životni standard se poboljšao, inflacija je pala, javne finansije su ojačane i devizne rezerve su povećane, uz pomoć velikog priliva stranih direktnih investicija“.

Rezultati su, kaže MMF, prošle godine bili bolji od očekivanog, a nezaposlenost je i dalje niska. Rekordni prilivi stranih direktnih investicija nastavljaju da povećavaju devizne rezerve.

Ipak, MMF uviđa da postoji i poneki problem: inflacija ostaje „gorući izazov“, energetski sektor takođe.

I sad, treba da krenete da objašnjavate: prema podacima druge organizacije, Svetske banke, bruto domaći proizvod Srbije po stanovniku, koji je objektivno merilo standarda građana jedne zemlje, zaostaje za zemljama regiona. Manji je od Crne Gore, Bugarske, Rumunije, Hrvatska je otišla daleko, još malo pa duplo: Srbija ima oko 9.300 dolara, a Hrvatska iznad 17.000 dolara po glavi stanovnika.

Kad smo kod Hrvatske, to nam je prvi komšija, njihov BDP od preko 70 milijardi dolara stvara manje od četiri miliona stanovnika, a naš BDP od 63 milijarde dolara stvara oko 6,5 miliona stanovnika. Tako nastaje ta razlika po stanovniku, zaokruženo govoreći.

Onda inflacija i životni standard, koji prema konstataciji ekonomista, a neki bi rekli birokrata MMF-a, beleže impresivne rezultate: inflacija je sa preko 16% pala na 12,5% što se računa kao uspeh, iako je najviša u regionu. Novi udari cena neminovno slede od jeseni jer je, upravo na zahtev MMF-a, planirano novo poskupljenje energenata 1. novembra, pa još jedno 1. maja iduće godine.

Kad raste inflacija, životni standard neminovno pada: prema podacima Ministarstva finansija, realna zarada pala je u martu za 1,5 odsto u odnosu na mart prošle godine, da bi sada zbog pada inflacije realno porasla, za 0,1%. To je prosek. Znatno više od proseka „stradali“ su zaposleni u zdravstvu, školstvu, a rekorderi su, možda neočekivano – zaposleni u javnim preduzećima. Njima su realne zarade u martu pale za blizu 14 odsto.

Dalje – javni dug zemlje je više nego udvostručen, a da nema jasnih kriterijuma kako je taj novac potrošen; investicije u infrastrukturu su visoke, ali takođe nema transparentnih cena radova. A to, zna se, „miriše“ na korupciju i veliko „ugrađivanje“.

Strane direktne investicije jesu bile visoke, prošle godine 4,3 milijarde evra, sa dva ali: prvo, davali smo i ogromne subvencije iz budžeta; drugo – nema domaćih investicija, a bez njih nema ni stabilnog i dugoročnog rasta.

Zašto nema domaćih investicija, u izveštaju MMF-a se ne objašnjava: zato što nema pravne sigurnosti, zato što nema izvesnosti, zato što možete da radite i veoma lepo zaradite ako ste deo novog naprednjačkog establišmenta, ali ako to niste, očekujte probleme.

I zašto je sve ovo bitno takozvanom običnom građaninu, koji samo gleda kako da preživi?

Pa nije mu bitno uopšte. I MMF, i razni strani predstavnici, i aktuelna vlast koju oni još uvek podržavaju, svako ima svoje ciljeve prema kojima modelira i svoje izjave i svoje izveštaje.

Realno stanje je ovo: uprkos ogromnom rastu doznaka iz inostranstva od čak 28%, statistika beleži pad prometa u trgovini na malo od 6%. Dakle, narod manje kupuje i osnovne namirnice. Stvar je jednostavna: zemlja je uspešna onoliko koliko većina stanovništva u njoj dobro, spokojno i zadovoljno živi. Ni manje ni više od toga.