Nema pred državom ljubimaca! Ili ima?

Koliko je Srbija pravna država bez mane i straha u kojoj nema cile-mile već samo duh i slovo zakona, posvedočio nam je primer neustrašivog obračuna države i njenog pravosudnog aparata sa jednom umirovljenom vaspitačicom. 

Ova žena je pokušala da uruši pravni i finansijski poredak Republike Srbije tako što se dana tog i tog, bez prisustva svedoka, a sa jasnim predumišljajem, bahato povezala u kriminalno udruženje sa melanomom i onda tajkunski podlo prestala da plaća rate kredita za svoj stan solidarnosti, kako bi sve pare bacala na taj melanom. 

OK, možda stan i nije najbolji naziv za prostoriju od 23 kvadratna metra, ali eto u nedostatku bolje reči. Možda, eto, izba. Divne li solidarnosti koja deci pokazuje koliko se samo ovde isplati biti vaspitač, učitelj i profesor. Čak 23 kvadrata – was fuer ein Palast!

Za razliku od naših državnih funkcionera, koje je bog dao toliko ekonomičnima da umeju sa skromnih stotinak hiljada plate živeti kao persijski šahovi, pritom praveći od jednog sedamnaest dinara, ova učiteljica bahato je raspoređivala svoju basnoslovnu (i umanjenu) penziju od 30.000 dinara na komunalije i lečenje, pa joj je nestalo 55 evra za ratu kredita. Te alhemije i magije od koje za srpsku penziju možeš živeti – jednostavno nema. 

To je bila kapljica koja je prelila čašu državnog strpljenja pa je van svih uobičajnih rokova sud delovao gotovo danski (kao u slučaju NIN-a) i u svega par nedelja povikao po Jokana da kumte prisi her, i virfte hinauz zlikovkinju iz njene vile od 23 kvadrata koju je stekla na suzama i znoju poštenih građana. Kao i kad su nekom čoveku sa nepokretnom sestrom iz Niša isključili struju zbog duga od 30.000. 

Jer su pravila – pravila. Ista za sve. I za penzionerku i za nepokretnu ženu i za recimo, ah šta ja znam, na primer, na primer, na primer, evo na primer – Bogoljuba Karića. Brzo, efikasno i bespoštedno suđenje i za penzionerku i za Bogoljuba. Nema pred državom ljubimaca. Svakom građaninu isto, a nikome istije. Narko-diler sa 30 krivičnih prijava za teška krivična dela na ulici, penzionerka zbog rate od 55 evra isto na ulici. Ta neka jednakost.

Zamislite za trenutak situaciju u kojoj ovoj penzionerki zastareva slučaj pred sudom i dug joj se oprašta. Ili, recimo, situaciju u kojoj penzionerka posle 35 godina odluči da dođe na šalter banke da uplati ratu kredita i izvini se na kašnjenju nastalom zbog toga što je ona, eto, imala druga posla. Recimo taj melanom. Ili bombardovanje Sarajeva. Svejedno. A šalterska službenica kaže: „Gle, mala penzionerka“ i na kraju je pošalje u ćošak. A službenici ime Ajkula. Na primer, samo, ne znam odakle mi sve ovo.

Zamislite samo situaciju u kojoj svi možemo da biramo koja će se pravila primenjivati na nas, kada će se ona primenjivati i kada ćemo ispunjavati obaveze. Ili već ne moramo ni da zamišljamo, samo da popunimo pristupnicu? 

Žan Klod Junker predlaže ovih dana Evropu na „više koloseka“. Neka dođe u Srbiju da vidi kako nešto slično „na više koloseka“ funkcioniše u praksi. Srbija na više koloseka. Jedan kolosek za jednake građane, drugi kolosek za one jednakije građane. Jedno zdravstvo za jednake, drugo za jednakije. Jedan sud za jednake, drugi sud za jednakije. 

A za staricu ne brinite. Gledaoci TV N1 prikupili su dovoljno novca da stara otkupi svoju izbu. Posle SMS za lečenje dece, ili žrtve poplava, počeli smo da šaljemo i SMS da penzioneri ne žive na ulici. Što bi se reklo, razvija se industrija SMS. Najbrže u Evropi.

No, sva sreća pa nam je makar ministar socijalne skrbi osvećeni socijalista i marksista, a ne neki bezdušni kapitalista kojem bi bilo svejedno završavaju li penzioneri po Srbiji na ulici i ima li neporkretna žena u 21. veku struje. Bar nešto.