Nemoć

Studentski protesti planuli su naglo i proširili se stihijski po celoj zemlji toliko brzo da vlast nije uspela da do dođe ni do kakvog smislenijeg rešenja nego da na njih pošalje batinaše i nasilnike za volanima. Koja je logika takvog poteza nije poznato, jer ne da nisu postigli nikakav efekat, već su izazvali kontraefekat.

Protestima se pridruživao sve veći broj fakulteta, u trenutku pisanja ovog teksta i sve više srednjih škola ulazi u blokade, batinaši i nasilnici za volanima počeli su da dobijaju i batine, tako da se cela akcija odbila od omladine kao kuvana špageta od King-Konga. Napad vlasti na mlade tako je postao još patetičniji nego što je izgledao na početku, ogoljavajući do kraja svu nemoć iz koje je i proistekao.

Kada sila nije upalila, pribeglo se sada već klasičnom podmićivanju i bacanju para iz helikoptera, samo što ovog puta nije bacan živ keš – izgleda da kasa ekonomskog tigra više nije tako vitalna – već je mladima obećano rešavanje stambenog pitanja po vrlo povoljnim uslovima, toliko povoljnim da zvuče kao prevara. Ad hok sklepana konstrukcija bila je poslastica za ekonomiste koji su je vrlo brzo rastavili na proste činioce, demonstrirajući sve rupe i rupčage u njenoj ekonomskoj, tržišnoj i svakoj drugoj logici, a drugačije nije ni moglo da se završi ako imamo u vidu da ju je najbolji pravnik u istoriji prava Aleksandar Vučić maltene smišljao i razrađivao pred kamerama, praćen gromoglasnim zviždanjem studenata usred živog prenosa konferencije u Predsedništvu. Tako je učešće za famozni kredit krenulo od 2.250 evra, pa je onda palo na 1.000, pa na 750, tako da čekamo rasplet da vidimo da li će mladima na kraju biti ponuđeno da im država plati samo da uzmu pomenuti kredit. Ako ga uopšte bude.

Imamo li u vidu koliko je puta od 2012. na ovamo različitim kategorijama stanovništva obećavano da će moći povoljno da reše stambeno pitanje, da bismo na kraju umesto obećanih kvadrata za 130 evra dobili astronomske cene kvadrata od 3.000 do 5.000 evra koju malo ko može da priušti. Nema sumnje da će i ovo biti samo još jedna šarena laža, samo ovog puta iznuđena jer ta uporna omladina ne odustaje, pa ne odustaje.

A ne odustaje zato jer ne želi ad hok sklepane povoljne kredite, već želi da živi u normalnoj zemlji u kojoj će imati pristojne plate od kojih će sami moći da plate i ratu za stan i sve ostalo što im je potrebno, u kojoj su rate za stanove proizvod tržišnih okolnosti, a ne okolnosti da je Srbija postala najveća perionica sumnjivih para u Evropi i u kojoj im se, što je najbitnije, nadstrešnica neke zgrade neće srušiti na glavu.

Nažalost, mozak koji je navikao da svaki problem rešava podmićivanjem i svaku gubicu ućutka svežnjem keša ne može da dobaci do toga da novac ne znači ništa ako svakog trenutka možeš da pogineš od dunsterski renovirane nadstrešnice, da budeš prebijen od drogiranog siledžije sa maskom Gavrila Principa na faci ili da budeš pregažen „poršeom“ u kojem barabar sede narko-dileri i policajci. A upravo to je ono u šta se ova zemlja pretvorila i teško da se to uopšte može nazvati državom. U takvim uslovima rupe više ne mogu da se krpe po sistemu „Institucije nemamo, ali evo ti malo keša i samo tiću“.

Petnaestoro ljudi je zbog toga i izgubilo živote i ma koliko neki želeli da ih svedu na statistiku i uz izlizanu opasku „Pustimo institucije da rade svoj posao“ nastave dalje, to se neće desiti. Institucije nemamo, ali ljudi nisu statistika. I za jedno i za drugo neko mora da snosi odgovornost.