Neobičan čovek

Predsednik Srbije je neobičan čovek. Ne smeta mu, na primer, što pola njegove stranke ne bi imalo ni promil šanse da objasni odakle im imovina koju imaju da ih neko pita za to. Ne smeta mu ni što svaki čas neko od njih „padne“ jer je, valjda, preterao u zadovoljavanju svojih apetita ili možda nije platio proviziju tamo gde treba. Ne smeta mu to što brojni članovi njegove partije, od onih najviđenijih, pa sve do onih potpuno nepoznatih i, reklo bi se, nebitnih, nose satove od po par desetina hiljada evra, kojekakve tašnice od po nekoliko hiljada evra i imaju po bar nekoliko nekretnina i automobila u svom posedu.

Sa druge strane, ono što predsedniku jako smeta i o čemu se, za razliku od maločas pomenutih stvari, vrlo rado izjašnjava jeste kada običan, mali čovek poželi da zadovolji neke svoje sasvim obične, male potrebe. Zbog malo čega se predsednik Aleksandar Vučić toliko naljuti na nas kao kada leti poželimo da otputujemo na letovanje i to od svog teško ušteđenog novca ili kada zimi poželimo da se ogrejemo onako kako želimo, opet od svog teško ušteđenog novca.

Zima je na pragu. To znači da kad god počnemo, sada već tradicionalno, da kmečimo kako nam je hladno, da li zbog toga što nadležni uporno ne uključuju grejanje pre početka grejne sezone iako za to postoje uslovi ili zbog toga što kasne sa grejnom sezonom usled energetske krize, Aleksandar Vučić se silno rasrdi i očita nam sada već standardnu bukvicu.

Šetamo, veli, u gaćama na 23 i 25 stepeni, niko neće džemper da obuče, bahatimo se i trošimo nenormalnu energiju u momentima kad je napolju 15 stepeni umesto da, valjda, obučemo po 17 komada garderobe i tako nefunkcionalni sedimo u hladnoći, čekajući da zima prođe. Na stranu to što je u trenucima kada se predsednik nervirao, tih 15 stepeni možda trajalo tek po par sati dnevno, dok su noću i ujutru temperature bile znatno niže, ali legitimno je ovde postaviti nekoliko pitanja.

Prvo, zbog koga je EPS u totalnom rasulu i ne može da isporuči energije koliko je potrebno, pa moramo da je uvozimo? Koji genije je u termoelektranu trpao blato misleći da od njega nekom alhemijom može da napravi struju i koji genije je tog genija stavio na tako odgovornu funkciju? Drugo, ‘oće li država možda da plati to naše bahaćenje ili ćemo, kao i uvek, sve svoje račune da platimo mi sami, uz sve moguće i nemoguće poreze i akcize i realne i fiktivne troškove? Nismo mi kao neki, da pravimo astronomske račune za komunalije, pa da se pravimo blesavi i ne plaćamo ih. I odmah me manite priče kako, kao, plaćamo najjeftiniju struju u Evropi, jer to najpre nije tačno, a potom je i veoma bezobrazno, jer ni standard nemamo kao ta Evropa, pa ne možemo da imamo ni cene struje. Treće, da li bi predsednik bio ljubazan da nam saopšti kolika je to temperatura ovih dana u njegovom habitatu i nosi li samo džemper ili možda i vunene čarape? Može da okači i sliku na Instagramu, nemamo ništa protiv.

Postoji ta jedna pretpostavka u javnosti, koja je dosta puta i potvrđena, da predsednik ništa ne priča i ne radi dok ne proveri kakvo je mišljenje u javnom mnjenju o tome. Ipak je rejting na prvom mestu. Živo me zanima kako je izgledalo to istraživanje koje je pokazalo da je za rejting dobro da skačeš po grbači naroda koji želi da uživa ne u ne znam kakvom luksuzu, već u najobičnijim stvarima koje se u 21. veku podrazumevaju. Jesu kod ovog naroda u proteklih 10 godina prošle i daleko veće i problematičnije stvari, ali i neki raniji režimi pali su ne na krupnim stvarima, već na sitnicama. A začudo, i njima su onomad rejtinzi pokazivali da su na skroz dobrom putu.