Nepodnošljiva lakoća uništavanja života

Do sada je čak i onima koji su svim srcem podržavali lik i delo Aleksandra Vučića i politiku Srpske napredne stranke verovatno jasno da je sistem šupalj kao švajcarski sir i da puca na sve strane. Ako su u skorije vreme imali neki bliski susret treće vrste sa sistemom, više nikakvu dilemu nemaju. Ako nisu, mogu na tome samo da zahvaljuju Bogu, univerzumu ili spletu okolnosti, ko već u šta veruje, i da uče iz tuđih iskustava kako da što manje (ili nikad) budu u kontaktu sa ovim i ovakvim sistemom.

Poslednje iskustvo iz kojeg se može štošta naučiti jeste iskustvo bivšeg fudbalera i donedavnog funkcionera fudbalskog kluba Crvena zvezda Vujadina Savića. Savića je izvesna osoba ucenila inkriminišućim privatnim snimcima, i šta je on uradio? Verovatno nešto što bi u jednoj normalnoj zemlji bilo normalno uraditi. Obratio se policiji, prijavio iznudu i zatražio pomoć. A šta je onda policija uradila? Pa, znamo šta nije. Nije ovom čoveku pružila pomoć, već su iz policije „iscurili“ svi mogući i nemogući detalji o slučaju i o tome je u roku od nekoliko sati cela zemlja saznala bukvalno sve.

Savić je uradio jednu stvar koju bi u normalnoj državi bilo normalno uraditi, ali je zaboravio da ovo nije normalna država. Ne znamo ni da li je u poslednjih godinu dana pratio u šta se ta policija kojoj se obratio pretvorila. Ne znamo da li je Vujadin to ispratio, jer se ni jednom nije izjasnio o bilo čemu što se dešavalo u ovoj državi u proteklih godinu dana, mada mu ranije nije bilo strano da se izjašnjava i daje svoj sudove o raznim temama i, što je još važnije, o tuđim životima koje bi njihovi vlasnici trebalo da žive u skladu sa njegovim zamislima.

Dakle, nije da čovek nema stavove, ali možda stvarno nije pratio dešavanja, jer da jeste, možda bi razmislio da li je baš ta i takva policija prava adresa za rešavanje njegovog problema. Iz policije već poslovično cure najrazličitije informacije na maltene dnevnoj bazi, ali često tu bude nekog prostora da kažeš: „Okej, moooožda nije poteklo od njih, postoji mogućnost da je i iz nekih drugih struktura, ne možemo da tvrdimo.“

Ali kada se jedna strana obrati drugoj strani, a u priči nema treće strane i priča opet procuri, tu dileme nema. Da je ovo normalna država, resorni ministar bi ostavku podneo u roku od odmah, a tužilaštvo ne bi reagovalo na celu situaciju tek kada predsednik države, kojem to uopšte nije u nadležnosti, javno prozove policiju zbog puštanja informacija u javnost.

O licemerju potonjeg izlišno je i govoriti jer nikada, apsolutno nikada, nije reagovao kada bi iz policije curile informacije ili dezinformacije o njegovim političkim protivnicima ili bilo kome ko iz nekog razloga nije podoban. Sada je najednom saznao da iz policije, eto, cure informacije i da to nekome može uništiti život, ali se nije bavio time koliko je ta ista policija života zagorčala i uništila samo u poslednjih godinu dana, da ne idemo dalje od toga.

Kao da ne živimo u državi u kojoj su na nacionalnim frekvencijama najviši državni zvaničnici pokazivali najmonstruoznije slike zločina jednog kriminalnog klana i kao da ne živimo u državi u kojoj su u tabloidima i na režimskim televizijama objavljivani medicinski kartoni i dijagnoze ljudi koji su se zamerili vlastima. Kao da ne živimo u državi u kojoj se policija već mesecima ponaša kao mafijaško-batinaška paravojska u službi jedne političke partije.

Objavljivanje nečije privatnosti za onog ko je pogođen jeste strašna stvar, ali to je u ovakvoj državi, sa ovakvim razvaljenim institucijama, tek jedna kap u moru užasa koje nam svakodnevno priređuju. Pitanje je samo kad će koga da tresne, nije pitanje da li će. I zato je otpor nasušna potreba. Pa makar od toga imali koristi i ljudi poput Vujadina Savića.