Ni Nedić nije prodao Pančevački rit

Sedamnaest godina od početka procesa „eksterne“ privatizacije došao je trenutak za prodaju PKB-a. Ceo postupak je po svoj prilici bio „prilagođen“ za kompaniju Al Dahru, koja se jedina i javila na tender jer je vlast posle neuspelog tendera iz 2015. godine očigledno želela da prodaja uspe po svaku cenu.

PKB je u vreme socijalizma „očerupan“ izdvajanjem ključnih celina kao što su Imlek, Frikom, Pekabeta, pa je tako u matici preostala samo bazična poljoprivredna proizvodnja – sva prerada je bila izdvojena.

Sa više od 2.000 zaposlenih posle 2000. godine, koji su obrađivali oko 22.000 ha zemljišta, PKB je bio „sveta krava“ izuzeta od privatizacije – ali i od bilo kakve ozbiljne državne strategije oko razvoja firme. Posledice su bile ogromni gubici – PKB jednostavno godinama nije plaćao poreze i doprinose i na taj način je bio indirektno subvencionisan od strane države, pa je tako do danas koštao poreske obveznike oko 200 miliona evra (u međuvremenu je prodavao dragoceno zemljište u građevinskom području, pa je stvarni gubitak bio i veći).

Političkom odlukom PKB je bio „izuzet“ od primene Zakona o poljoprivrednom zemljištu, po kome je oko 17.000 ha tzv. državnog zemljišta moralo da se oglasi na licitaciji i ponudi u zakup, a PKB-u bi ostalo samo oko 4.000-5.000 ha zemljišta u svojini preduzeća. Grad Beograd, koji je po zakonu trebalo da oglasi licitaciju za zakup tog zemljišta, odbijao je to da uradi, što nije bilo čudno, jer je Demokratska stranka „upravljala“ preko svojih kadrova PKB-om.

PKB je uzgred poslužio za agitaciju u predsedničkoj kampanji Borisa Tadića 2008. godine, kada je Tadić izjavio da je neophodno da Beograd ima obezbeđeno snabdevanje hlebom i mlekom, pa se PKB neće privatizovati (a šta sa ostalim građanima Srbije van Beograda, u sredinama gde su privatizovani kombinati – njima nije neophodno obezbediti hleb i mleko?).

Primenom retrogradnog zakona iz Miloševićevog doba Republika je „nacionalizovala“ PKB, pa ga poklonila gradu Beogradu 2010. godine, kada je počeo eksperiment Đilasa sa „profesionalnim“ menadžmentom koji je doveden iz Delta holdinga. PKB je prikazivan kao veliki uspeh državnog kapitalizma, gde je „sposobni“ menadžment napravio veliki preokret i od gubitaša napravio profitabilnu firmu.  Međutim, dobit koju je PKB iskazivao u tih nekoliko godina, nastala zbog otpisa potraživanja Republike i grada Beograda, iznosila je 80 miliona evra po osnovu neplaćenih obaveza prema državi, što se u bilansima tretira kao vanredni prihod. Da stvar bude još gora, menadžment je za tako ostvarene „vrhunske“ rezultate poslovanja trebalo da podeli oko 360.000 evra u toku 2013. godine, a od toga direktor Mandić je trebalo da primi preko 110.000 evra, ali je nova vlast to stopirala.

Ljubav Đilasa prema PKB-u se nastavila, pa je pred izbore za Skupštinu grada u aprilu 2018. godine u kampanji PKB stavio kao tačku izbornog programa i ponavljao kako je to ogromno bogatstvo.

Da bi se shvatilo koliko je farsična priča o uspešnom menadžerisanju Mandića u PKB-u, dovoljno je uporediti poslovne prihode privatizovane Agrounije i PKB-a, odnosno da sa svega 75 zaposlenih Agrounija ostvaruje oko petinu poslovnih prihoda „giganta“ PKB-a koji danas ima 1.750 radnika (odnosno, da jedan radnik Agrounije prihoduje skoro kao pet radnika PKB-a).

Naprednjaci su u međuvremenu osmislili da prodaju 17.000 ha državnog zemljišta, pa ga unose u kapital PKB-a, kako bi ga prodali kao imovinu kombinata. Na taj način ponovo je izigran zakon o poljoprivrednom zemljištu.

Političke igrarije vladajućih garnitura sa PKB-om, koje su do sada koštale oko 200 miliona evra, završiće se na najgori mogući način – prodajom resursa Al Dahri. Posebna tema je potencijalni ekstraprofit koji može da se ostvari ako se deo zemljišta pretvori u građevinsko.

Ako je država „nesposobna“ da obezbedi uspešno poslovanje PKB-a, mogla je da se odluči da zemljište podeli u nekoliko celina i da ga ponudi, u skladu sa zakonom, u zakup, pa da za deceniju-dve, u nekim boljim okolnostima, možda pronađe i neko treće rešenje.

Inače, zanimljivo je da je najveći deo zemljišta PKB-a nekadašnji Pančevački rit – koji je nastao isušivanjem močvare i predstavljao državnu imovinu i pre II svetskog rata. Za vreme okupacije, Nemci su od Nedićeve vlade tražili da im proda Pančevački rit – odgovoreno im je da to ne dolazi u obzir, da oni mogu da rade ionako šta hoće – ali da im se to zemljište neće prodati.

Da li je sada došlo i takvo vreme da se dragoceno državno poljoprivredno zemljište prodaje?