„Nisam znala da si takva kukavica“ (Ceca, 1993)

Pred vama je junski broj Nove ekonomije. Ovih dana očekuje se izlazak nove knjige predsednika Srbije Aleksandra Vučića „Kako sam pobedio obojenu revoluciju”, pošto je u prethodnim mesecima uništio studente u celom svetu.

Šta, ne verujete? Pa nemojte tako.

Da se podsetimo:

„Sad se spremam da do Vidovdana napišem knjigu kako sam pobedio obojenu revoluciju u Srbiji, jer revolucije u Srbiji neće biti – rekao je Vučić pre tačno četiri meseca, u februaru ove godine na skupu u Sportskom centru „Jezero“ u Kikindi.

Vidovdan je 28. juna, a mi ćemo prvi kupiti knjigu, tako da recenziju očekujte u narednom broju.

Predsednik je u poziciji da sada piše memoare o svojim uspesima pošto je odavno ispunio obećanje dato mesec dana posle ove izjave i studente „uništio u celom svetu”. Sećate se, baš je tako rekao, „uništiću vas u celom svetu”.

Da je veličanstveno uspeo, vidi se po tome što su studenti do Evropskog parlamenta morali biciklom, dok je on u Mar a Lago lagano odlepršao novim privatnim avionom. Doduše, odande je dolepršao mnogo brže, ali to je zato što mu je skočio pritisak. Studenti su mladi, pa njima pritisak ne skače, a i puštaju ih da uđu tamo gde su došli.

Veličanstveno uništavanje u celom svetu ne bi bilo potpuno da je samo na zapadu, pa je do uništenja došlo i na istoku, gde je predsednik veličanstveno sedeo u zadnjem redu zaista veličanstvene moskovske dvorane, dole desno kod drugog izlaza za kujnu. To je zato što je visok, pa ga fotograf metnuo pozadi, a imao je i važnije sastanke sa drugim svetskim državnicima. Konkretno, sa  Dodikom.

Pošto poraženoj studentariji u njihovom očaju ništa drugo nije ostalo nego da se hrabri zbijanjem šala, internet je tog marta bio prepun neumesnih podsećanja na onaj put kad Vučić nije umeo da raširi kišobran; onaj drugi kad nije znao da zavrne šraf; onaj treći kad nije imao snage da odvrne flašicu vode i tako dalje.

Ima neka tajna veza sa tom hidratacijom – sećate se kad je Miša Vacić pričao kako će lično da mobiliše mladiće po Srbiji za odlazak na Kosovo, pa mu oni odgovorili da on nije mogao da mobiliše ni čašu vode u studiju N1.

Elem, naš predsednik nije tako slab. Zato je on, kao svaki državnik, siguran u svoju moć, studentima ponudio – pazite sad – izbore.

U Srbiji će „samo narod da se pita, i to na izborima”.

„Hoćete izbore? Dobićete ih kad god hoćete”, rekao je Vučić u februaru.

U maju su studenti zatražili izbore. Ali Vučić sada ćuti.

Da ga biju ne bi rekao: „Hoćete izbore, evo vam izbori”. Ali njega srećom ne biju. Biju njih. Biju ih u policiji, biju ih u parku, biju ih na ulici. To Vučić dobro zna da radi. Ne da on bije, to ne zna (setite se one flašice vode), nego da drugi biju za njega.

Zato mu studenti sada pevaju KukAVicu, veliki hit njegove omiljene pevačice Svetlane Cece Ražnatović, pre udaje Veličković, koja se – mala digresija – dugo nešto nije oglašavala. I to mu pevaju baš tako, sa istaknutim slovima AV, da ne bude sumnje, jer ko se plaši izbora, zaslužuje takvu pesmu.

Neko zaslužuje Madonu, neko zaslužuje Cecu. Ili da častimo jedno Bijelo dugme:

„Pristao sam biću sve što hoće

Evo prodajem dušu vragu svome

I ostaću samo crna tačka

Poslije ove igre kad me slome

Kad me mirno slome

***

Mislio sam da se zvijeri boje

Ove vatre koja trag mi prati

I to sam mislio

A sad nosim kako mi ga skroje

Po meni se ništa neće zvati

Po meni se ništa neće zvati“