Nismo isti

Državi budžet se izgleda rapidno tanji, iako nam svakodnevno pričaju kako smo ekonomski tigrovi koji žive svoje najbolje živote u zlatnom dobu i lagano krckaju BDP koji je odavno probio plafon.

To se da primetiti po činjenici da vlasti više ni ne biraju način na koji će doći do još koje crkavice – pa makar to bila i neka milijardica – a na red je sada došla opšta rasprodaja mentalnog i fizičkog zdravlja građana, kao i rasprodaja prirodnih resursa svih mogućih vrsta.

Najpre su smanjivane plate i penzije, potom su uvođeni svi mogući i nemogući nameti koji vam mogu pasti na pamet, pokušalo se nešto iscediti i iz suve drenovine poznate kao frilenseri, ali sada kada se više nema odakle zahvatiti, došlo je vreme za završni čin.

Uvertiru smo imali već prilike da vidimo sa mini-hidroelektranama. Pljačkanje prirode u tom slučaju je bilo nešto više usmereno na punjenje bratovsko-kumovskih džepova nego na punjenje budžeta, ali modus operandi je demonstriran. Beskrupulozno i bezobzirno čerupanje, direktno usmereno protiv interesa građana, pa čak i otvoreno na njihovu štetu, preko noći je postalo toliko uobičajeno da bi već trebalo da smo oguglali da nije jedne sitnice – direktno smo ugroženi i moramo da se branimo.

Primeri su brojni. Bageri su zakopali po ledini 37. bloka, ne bi li se vozdigla nova zgradurina tamo gde je niko razuman ne bi stavio. Žele da zgradu maltene nabiju u zgradu i time život učine nepodnošljivim, jer je, eto, neko tamo gore procenio da je investitor uvek u pravu, čak i kada njegove želje nemaju mnogo arhitektonskog smisla, a o ljudskosti i etici da i ne govorimo.

Teška artiljerija odavno ore oranice u okolini Zrenjanina, gde niče monstruozno veliki kompleks fabrike guma Linglong. Opet uprkos otporu građana, njegovo visočanstvo investitor radi svoje bez ikakvog zazora jer ima amin vlasti, koja ga je stavila na pijedestal napretka i vrlo je laka na obaraču prema svakome ko se usudi da iznese bilo kakvu zamerku.

Rovarenje je takođe počelo u dolini Jadra, gde bi ozloglašeni Rio Tinto uskoro trebalo da počne da eksploatiše litijum. Milijarde su u pitanju, poruči nam predsednik Srbije Aleksandar Vučić, jer valjda ne postoji ništa važnije od novca, a i šta tu dramimo oko nekakve prirode? Ili ćete biti bogati ili ćete morati da se selite iz svog zavičaja trbuhom za kruhom, tako je pojednostavljeno objasnio Vučić kakav izbor imaju građani koji se bune zbog dolaska Rio Tinta. 

A to ne da nije prava dilema, već nije dilema uopšte. Prava dilema je da li su nam zaista potrebni baš svi investitori, pa i oni poput Linglonga i Rio Tinta, ili novac možemo da zaradimo i na neke malo zdravije načine. Za predstavnike vlasti dileme nema, oni  su svoj izbor već napravili. Umesto da štite građane, oni ih napadaju i ismevaju njihov otpor i želju da žive u koliko-toliko zdravom okruženju. Sličan pristup smo već viđali prethodnih zima, kada se predsednik veoma ružno i neprimereno obraćao građanima koji su zabrinuti zbog zagađenja vazduha. 

Od nekoga ko fundamentalno ne razume problem zagađenja i značaj životne sredine, ne može se očekivati više. Zato će otpor građana biti sve češći, sve jači i sve masovniji. Razlog je jednostavan – pitanju je gola samoodbrana. Premijerka Ana Brnabić nedavno je rekla da su ekološki protesti politički, želeći na taj način da ih dezavuiše i kompromituje, ali ni ne sanja koliko je zapravo u pravu. Da, ekološki otpor jeste politički, zato što su i odluke koje su do njega dovele takođe duboko političke. Postoji samo jedna mala razlika o kojoj bi nosioci vlasti trebalo da razmisle. Pomenute odluke donosili su nesposobni i nepošteni zarad ostvarenja materijalnih interesa malog broja ljudi, a otpor će nositi ljudi čistih motiva koji istinski žele da zaštite zemlju u kojoj žive. I upravo to će biti razlika koja će odlučiti pobednika.