Njihov rat

Perverzna igranka između vladajuće stranke, njenih najviših funkcionera i mafijaša najgore vrste nastavlja se i dalje. I nema nagoveštaja da će u skorije vreme biti okončana.

Kao i od svega ostalog, i od ovoga su vlast i paradržavni mediji napravili rijaliti. Za bolje jednostavno ne znaju, pošto institucije ne priznaju. U poslednjoj epizodi glavna zvezda bila je Dijana Hrkalović, koja je u intervjuu prorežimskom Objektivu dala opširan intervju u kojem je iznela niz optužbi na račun Nebojše Stefanovića, ustvrdila da je ona apsolutno nevina, ma kao da uopšte nikad nije ni bila u policiji. Iskoristila je deo date minutaže i da nam pruži opservaciju o tome kako je Aleksandar Vučić maltene natčovek, patriota i ljudina kakvu mi verovatno nismo zaslužili, ali eto desio nam se i blago nama, jer ko zna šta bi bilo da on nije tu. 

Dok se suđenje klanu Veljka Belivuka elegantno razvlači unedogled, a on i Marko Miljković svaki čas krenu u nove optužbe na račun vladajuće garniture, između zaraćenih klanova unutar SNS-a tinja rat koji se svaki čas raspiri, pa se zagasi, pa se opet raspiri, pa se zagasi i tako opet, unedogled. Ko god sa koje strane bio i kakve god optužbe iznosio na račun onih drugih, jedno je izvesno – i jedna i druga strana iskoristiće svaku moguću priliku da manifestuju svoju paramecijumsku prirodu i preko svake granice neukusa i ljudskog dostojanstva ishvale predsednika i njegovog brata, koji je takođe dovođen u vezu sa nizom pomenutih kriminalnih afera, ali i da istaknu kako oni nemaju apsolutno nikakvu vezu sa bilo čim što se dešavalo.

I tu dolazimo do onoga što niko od nas, koji sa strane posmatramo ovu lošu sapunicu sa elementima horora, ne bismo smeli da zaboravimo nijednog trenutka. Svi oni su deo SNS-a. Dakle, ako je neko muljao sa kriminalcima, to su ljudi iz SNS-a. Ako je neko koristio „skaj” aplikaciju, koju koriste uglavnom kriminalci, to su bili ljudi iz SNS-a. Ako je neko nekome nameštao krimi-afere, nameštali su ih jedni ljudi iz SNS-a drugim ljudima iz SNS-a. Ako je neko prisluškivao predsednika i radio mu o glavi, to su radili njegovi. I ako je neko na taj način pokušavao da izvede državni udar, kako su prethodnih nedelja tvrdili neki od dežurnih režimskih propagandista, to su pokušavali ljudi iz SNS-a. Što je popriličan paradoks, jer su isti ti režimski propagandisti godinama za takve aktivnosti pokušavali da optuže sve neistomišljenike koji postoje u ovoj zemlji, od nezavisnih novinara, preko NVO sektora, do opozicionih političara i aktivista. Na kraju krajeva, Veljko Belivuk i njegov klan nastali su u vreme ove vlasti, a njihovi batinaši batinali su narod na protestima i po inauguracijama upravo onda kada se bunio protiv ove vlasti. 

Sve ovo je, dakle, jedna velika svađa unutar porodice i to ne bi trebalo izgubiti iz vida. Nije da nisu pokušavali da sa prisluškivanjem, „Jovanjicom”, Predragom Koluvijom, Belivukom i Ritopekom povežu i ljude van tog njihovog zlokobnog kruga, ali malo se u tome uspelo. Veze su, na njihovu žalost, previše nepostojeće da bi se to izvelo kako treba. Najviše što su uspeli jeste da ubede deo naroda da Aleksandar Vučić nema nikakve veze sa svim ovim dešavanjima, a i to je na prilično staklenim nogama i videćemo koliko je održivo na duži rok. Povoda za sumnju ima napretek, a biće ih verovatno još više kada se (i ako se) neka od zaraćenih strana bude osetila istinski ugroženom. Tada se neće kalkulisati i artiljerija se neće tako pažljivo birati. Samo je bitno da svi mi ostali za to vreme budemo svesni da taj rat nije naš i da svoje mafijanje moraju da reše sami sa sobom. Toliko nam duguju.