Novi zakon produbljuje probleme školskog sistema

Novi zakon sada prepoznaje vršnjačko nasilje, ali su mnogi instituti i mehanizmi kojima bi se nasilje predupredilo ostali van zakona. Neka korisna rešenja iz „Aleksinog zakona” (privremena suspenzija učenika, obaveštavanje roditelja nasilnika, sporazum sa učenikom itd) nisu postala sastavni deo zakona. Najvažniji mehanizam – kazna gubitka licence za direktora škole koji propusti da reaguje u slučaju vršnjačkog nasilja – nije eksplicitan.

Zakon produbljuje neke postojeće probleme. Nadležno ministarstvo će sada po sili zakona postavljati sve direktore osnovnih i srednjih škola. Šta može da bude posledica rešenja po kome ministar postavlja direktora kojeg zajednica i roditelji ne žele videli smo u Osnovnoj školi „Svetozar Miletić” u Zemunu gde ulični protest roditelja protiv oktroisanog direktora još uvek traje.

Krovni zakon predviđa stvaranje jedinstvenog informacionog sistema prosvete u kome će škole morati da velik broj informacija o deci unose u poseban registar podataka kojim će upravljati ministarstvo. Svako dete će u tom sistemu dobiti svoj jedinstveni obrazovni broj. A podaci će davati informacije o obrazovnom, socijalnom i funkcionalnom statusu učenika. Ova institucija se pravda potrebom poboljšanja kvaliteta obrazovanja. Poverenik za informacije od javnog značaja se već izjasnio protiv ovakvog rešenja.

Prošle godine nekoliko školskih nastavnika izgubilo je licencu za predavanje zato što je protiv njih pokrenut krivični postupak (iniciran često od direktora škole). Kada je postupak okončan i pokazalo se da nema krivice, licence im nisu vraćene. Ovim nastavnicima je naneta velika materijalna i moralna šteta, a zakon ne sadrži rešenje o tome kako da se ovakve stvari ne ponavljaju, a oštećeni obeštete.

Predsednici, premijeri, ministri i lokalni funkcioneri često su u proteklih par decenija zloupotrebljavali funkciju kada su posećivali školu da bi vršili stranačku propagandu. Zakon predviđa zabranu političkog delovanja u školama, ali ne uvodi zabranu zloupotrebe javne funkcije. Javni funkcioneri će i dalje moći da zloupotrebljavaju škole i decu u stranačke svrhe.

Konačno, zakon ništa ne kaže o tome kako će se ostvariti neke važni ciljevi predškolskog i školskog vaspitanja, od kojih su neki zapisani u Ustavu. Zakon kaže da je neophodno proširiti obuhvat dece predškolskim vaspitanjem. Međutim, vrtići su nedostižni baš onima kojima su najviše potrebni – najsiromašnijoj deci. Danas u celoj Srbiji samo 41% dece ide redovno u vrtić. Među najsiromašnijih 20% dece, tek 8% ide redovno u vrtiće. Dete koje ide redovno u vrtić, i tamo već stekne osnove obrazovanja, ima značajno bolju startnu poziciju u odnosu na decu koja se sa maternjim jezikom, matematikom, muzikom i sportom suoče tek u 1. razredu osnovne škole. Ova nejednakost već u osnovnoj školi znatno narušava jednakost šansi među decom.

Ustav Srbije kaže da je osnovno obrazovanje besplatno (čl. 71). Zaista? Da li zakonodavac zna da komplet udžbenika danas doseže do 17.000 dinara? Zajedno sa mnogim drugim neizbežnim troškovima koji nastaju tokom školovanja, školovanje predstavlja značajan troška za prosečno srpsko domaćinstvo koje zarađuje 57.000 dinara mesečno. Udžbenici moraju da se kupe, ali lošijestojeće porodice u tom slučaju moraju da se odreknu drugih važnih stvari. To nastavlja da produbljuje jaz između dece iz boljestojećih i lošijestojećih porodica i utiče na kasniju jednakost šansi.